Kada je Budimir Trajković umro, bio je utorak.
Kada je Budimir Trajković poginuo u jednom spektakularnom sranju s Otkačenim Liftom, bio je utorak i Šejn Mekgovan pevušio je: „I thought of you today, I wished it was yesterday morning“. Tačno sedam pikosekundi pre nego što se lift marke Rade Končar strmoglavio i spljeskao dve mačke lezbejke koje su se pošteno lizale pri dnu vertikale, naš Buda pokušao je da poskoči i tako se spasi sigurne smrti. Čulo se samo – mrnjaaau.
Danas je sreda. Dan posle. Ležim na odeljenju Opšte regionalne bolnice. Ništa strašno, hvala na pitanju. Na zidu visi pejsaž, nekakva izmaglica nad alumorfnim zemljama Bornea. Pored mene leži Alber Kami, a ja zamišljam da sam Danijele del Đudiče. Da sam rođen 1949. godine, u Rimu. A što da ne? Ako je dopušteno izmisliti tuđu smrt, zašto ne bismo izmišljali sopstvena rađanja. Oni koji analiziraju moja škrabanja, kažu da se ona uglavnom zasnivaju na trojnom sistemu PISANJE – HODANJE – PRAZNINA. Ne nužno tim redosledom. Tvorac sam takozvane optičke reforme u italijanskoj književnosti, pogledajte pod: „La stadio di Wimbledon“. Da, ja sam Daniele del Đudiče i ovo je moj nekrolog.
Budimir Trajković je mrtav, živeo Budimir Trajković!
Dan posle spektakularnog sranja s Otkačenim Liftom, list „Dnevnik“ doneo je izveštaj o tragičnoj sudbini B. T. Prvi na licu mesta bio je novinar M. V. On inače ne radi utorkom, ali spektakularno sranje s Otkačenim Liftom bilo je dovoljno spektakularno da se on prvi pojavi na licu mesta. Pronjuškao je unaokolo i intervjuisao izvesnu Nedu Arnerić. Osobu, navodno, izuzetno bitnu za postradalog B. T. i njegov sveobuhvatni razvoj kao takav. Sagovornica Arnerić pušila je Montekarlo i kazivala kako niko nad ovim alumorfnim zemljama takvu nesreću slutio nije. „Njegova mama pravila je odlične sarme. Hladne, ali odlične, kažem vam. Mrnjaaau“, dodala je prkosno. Te srede, te iznenađujuće sunčane mačije veljače, hodao sam i pisao. Kroz prazninu.
Ne nužno tim redosledom.
Čitao sam novine, držeći ih pod miškom. Oh, da, još uvek se štampa „Dnevnikov“ šah sredom… Džim Kurijer je iz servisa ubio nekog sirotog detlića kojem niko nikada nekrolog napisati neće. Jedan čika koji se nekada davno loptao, a koji je postao apsolutna zvezda kada je počeo brisati svoje jebačke šimi-cipele novčanicama od sto jugoslovenskih dinara, izjavio je kako ova vibrantna plava fudbalska reprezentacija ne može napredovati zato što nema svoju nedu arnerić. Zato što, pojasnio je, ima kapitena koji je „dobar gari, ali je bek“. A bek je, po ovoj školi mišljenja, negde oko tri frtalja polutke, ili tek napola centarfora.
Jeste, dalje se u tom izveštaju opisivalo koje su to pojedinosti sranju s Otkačenim Liftom donele epitet „spektakularnog“, ali ja to nisam pročitao… Pisanje, razumete? Uzeo sam jarkozeleni auto-lak, promućkao, i počeo:
„Vidiš, majku mu jebem, od početka sedamdesetih samo je jedan ofanzivni fudbaler podigao pehar namenjen svetskom šampionu u fudbalu. Da, Budimir Trajković jeste mrtav, pošto ga je plava boja asocirala na OFK, umesto na Atalantu, Everton ili Urugvaj (znate onu scenu kod psihologa?), a za nas je Maradona, nekako, i dalje paradigma, umesto da bude samo običan – incident. On je incident i zasnivati logos na njemu metodološki je traljavo, koliko i Ljubiši Samardžiću metnuti leptir-mašnu ciklama boje. Jer u poslednje četiri decenije Zlatnu boginju podizala su četiri štopera (Bekembauer ‘74, Pasarela ‘78, Mateus ‘90, Kanavaro ‘06), dva zadnja vezna (Dunga ‘94, Dešamp ‘98), dva golmana (Zof ‘82, Kasiljas ‘10) i dva desna beka (Kafu ‘02, Lam ‘14). Ispisuje li se logos, zapravo, u kajdanci Budimira Trajkovića – hhmm hhmm je l’ istina, čudno čudo kažu? – baš kao što ja ispisujem ove reči na zidu Srednje frizerske škole, ili možda… Nad čijom li to smrću mi ispisujemo logos?“
Maler li je, izrazito-pogodna-okolnost li je, ali kod tog poslednjeg pominjanja logosa jarkozeleni auto-lak istrošio se kao da je pakovanje Smokija od 45 grama. Hodao sam… Ponovo sam čuo tonove, nastale u kajdanci mladića čiji su roditelji radili u cirkusu, ili već tako nekako. U Budimu gradu, čudno čudo kažu! Pesma je dopirala iz jednog hiperrealističnog bloka zgrada u kojemu su koncepcije igrale lastiš. Da, koncepcije su igrale lastiš, a ja sam hodao oko njih. Nije bilo devojčica. Ni dečaka, ni odraslih. Niti jednog nosoroga ili eukaliptusa, vibratora ili papuče za mršavljenje, supstancije ili fizičkog polja. Samo koncepcije i lastiš: čista apstrakcija.
Smrt!
Lastiš su preskakale najrazličitije koncepcije, sve jednako nevidljive: panteizam, Dontov sistem, javni dug, kriptoagens, zaštićeni svedok, kategorički imperativ, erekcija, klaustrofobija, PH vrednost, socijalna konstrukcija, politički legitimitet, elektrostatički potencijal… „Zar to nije prirodno“, uzviknula je jedna od njih, jednako nevidljiva kao i sve ostale. Hah, prirodno. Nije li priroda druga reč za nekrofiliju? Nije li hermeneutika preanalizirani nihilizam? Što kaže moj gariša Peljevin, svako ko je 24. oktobra 1917. godine bio u prilici da na bezdušnim i nečovečnim petrogradskim ulicama ušmrkava kokain, zna da čovek uopšte nije car prirode.
Primitivni narodi svoje tabue najčešće koncipiraju u odnosu na: a) neprijatelje, b) fudbalere koji nisu bekovi, c) gospodare, i d) mrtve. „Ali umreti u februaru, to je tako pase“, začula se nova koncepcija, naravno jednako nevidljiva kao i sve ostale u partiji bizarnog preskakanja lastiša. U martu se završava sezona monsuna, tropske prašume bujaju i zelene, a na kontinentu stari krompir proklija. A to je, priznaćete, pomalo gadno. Proklijali krompir. U martu umiru Nikolaj Gogolj, Zoran Đinđić, Ugo Čaves, Ivo Andrić, Elizabet Tejlor, Vilijem Prvi, Leopold Drugi, Stenli Kjubrik, Antonije Pije, Hektor Berlioz, Slobodan Milošević, Velibor Vasović, Sveti Patrik, Artur Klark, Virdžinija Vulf, Vlada Divljan, Tvrtko Prvi od Bosne. Smrt u iznenađujuće sunčanoj mačijoj veljači, to jeste tako pase, o moj Budimire Trajkoviću!
Tako to ide. „Tako je bilo s Amaretom iz Makonda“, šaptala mi je jedna koncepcija. Činila mi se nevidljivijom od ostalih, ali ne, sve su bile jednako nevidljive. „Niko nije znao o čemu se razmišljala kada je odbila Herinalda Merkesa, pa na dan smrti pukovnika Aurelijana Buendilje, pa ni pri vaznesenju Lepotice Remedios“. Nije mi bilo jasno kuda sve to vodi… Onda mi je ta koncepcija osvetlila analogiju s tragedijom u Otkačenom Liftu i s pitanjem nad čijom li to smrću mi ispisujemo logos. Jer građani, muškatle i slična nejač pitaju se kako to Amareta ne shvata odnose religije sa životom, već jedino sa smrću, kao da to nije vera nego prospekt pogrebnih konvencijalnosti.
Narasla je proja mišu do kolena; mišu do kolena, žabi do ramena!
Pisanje, hodanje, praznina. Ne nužno tim redosledom.
One koncepcije uzete su nasumično. Lastiš je bio krucijalan, ali one… Nije bila bitna njihova kakvoća, to jest njihova nikakvoća. Mogli su to biti i… Šta ti ja znam… Da vam ne dosađujem. Ćutaću. Sećate se onoga kada sam napisao kako „ćutanje ne dozvoljava lažnost“. Praznina! Ne znam, to je kao da ćutanje ne dozvoljava lažnost, ili barem verovatnoću, to jest život. Možda je potrebno nešto ograničeno imenom. Mislio sam da ćutanje tera na duga putovanja da bi se videlo. Mislio sam o svemu tome s idejom da poslednji put mislim o tome. Vazduh je pocepala nekakva praznjikava metalik-muva po imenu Bakster Stokman!
Uzeo sam „Dnevnik“ ispod miške, zama'nuo i raspizdio metalik-muvu zvanu Bakster Stokman. Ostala je razmrljana na polju G-6. „Dnevnikov“ šah sredom. Zauzela je poziciju u Nimcevičevoj odbrani kao da je kakav Bekembauer, Pasarela ili Kanavaro. Onako pljosnata, izgledala je kao pokojni Budimir Trajković kada su ga lopatom za sneg istovarali iz Otkačenog Lifta. Odlučio sam da odem u bircuz kod komšije Toše i zviznem jedan vinjak. Samo je još vinjak u ovoj mačijoj veljači mogao garantovati neukaljano sećanje na Budimira Trajkovića.
U bircuzu kod komšije Toše zagledao sam se u jedan viseći pejsaž, nekakvu izmaglicu nad alumorfnim zemljama Bornea. Za susednim stolom sedeo je Poštar Jančika. Znate onaj što je sjebao Ajnštajnovu relativizaciju jugozapadne periferije grada. „Ode naš Budimir Trajković“, kazao sam u nadi da to neće inicirati nikakav dijalog. Al’ ‘oćeš! Poštar Jančika se primio. Poštar Jančika ima redak talenat da se uvek – primi. Mislio sam se o pisanju, hodanju i praznini, a on me je ubeđivao kako nastradali B. T. iz lifta marke „Rade Končar“, u soliteru u Ulici Dina Zofa na Telepu, nije nikakav Budimir Trajković, već nekakav Boris Tadić. Nisam se mogao setiti ko je to, mada mi se pred očima to ime promaljalo, kao nekakva izmaglica nad alumorfnim zemljama Bornea.
„Eh, moj Danijele“, uzdahnuo je poštar Jančika koristeći prigodu da se moje i ime Del Đudičeovo u vokativu pišu jednako. „Iskoristio si prigodu da se ime B. T. i ime B. T. kao inicijali pišu jednako. Iskoristio si triviju da su B. T. i B. T. karmički neraskidivo povezani jer je na omnipotentnost i jednoga i drugoga znakovito uticala Neda Arnerić, ili ako baš hoćeš neda arnerić. Tajni začin koji nedostaje vibrantnoj plavoj fudbalskoj reprezentaciji“. Na zidu je visio pejsaž, nekakva izmaglica nad alumorfnim zemljama Bornea.
Pored mog kreveta, na odeljenju Opšte regionalne bolnice, pojavio se vinjak.
(Ovo je prvi deo trilogije o Budimiru Trajkoviću.
Drugi deo je priča “Moralna dimenzija postautoritarnog pročišćenja”, a treći “Fantastični evolutivni iskorak Izuirućeg nosoroga”.)
Telep Apatija 