Telep Apatija

Ne baš tako kratke priče…

Moralna dimenzija postautoritarnog pročišćenja

II deo trilogije

Zaborav.

Institucionalizovani, zamandaljeni, hermetični zaborav. Ovo nije život pa da ga je moguće okončati samoubistvom: ovo je nekada bilo Sećanje, ontološki paradoks neraskidovo vezan za distorziju i ponavljanje. Institucionalizovani, zamandaljeni, hermetični zaborav. Znaš onaj koji se formalno pečatira i zauvek ostaje – Crveni fajl; tajni dokument koji se smešta u šifonjer u trinaestom podrumu Posebne uprave. I pošto se, je l’, u njega skladište Crveni fajlovi, taj šifonjer kolekvijalno se naziva – Rotfajler. Ali da te ne zamaram sad s tim detaljima…

Moj rotfajler Šanjika evo baš zapišava nekakvu nasumičnu banderu. Banderu na kojoj je jedan plakat s nekim vrlo fotogeničnim tipom i na kojoj tandrče roto-reklama za „Stolarsku radionicu Beaujolais kod Isusa Nazarećanina“ u Istočnom Berlinu. Moj rotfajler Šanjika razmišlja o Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava.

Moj rotfajler Šanjika razmišlja o Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava

Moj rotfajler Šanjika razmišlja o Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava

„Guten Tag Herr BT! Dobar dan, gospodine koji postoji isključivo zahvaljujući Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava. Lepo vreme za šetnju u izmišljenom gradu?“

Kundera… Čehoslovačka je bila prva država koja je usvojila Zakon o lustraciji. Čehoslovaci su postautoritarnom pročišćenju podarili moralnu dimenziju. Ah, ta Čehoslovačka… Ali ovo, ovo je nešto drugačije. Ovo je… Pa da, ovo je Berlin, grad u kojem se zaborav čuva i skladišti. Jebote, kakva je ovo kultura; ovde se o vremenu govori zato što je to pristojno – Schönes Wetter für Spazieren – a ne zato što nekoga stvarno izbole pimpek da li će pasti kiša. A Schönes Wetter je samo to što jeste – „lepo vreme“. Nikakvi pretenciozni pokušaji da se definiše lepo, nikakva estetika meteorologije. To postoji samo u Berlinu!

Mada, odmah da ti kažem, ovaj grad, ovaj Berlin, nije to onaj Berlin na koji ti misliš. To ja ovako o gradovima kao scenografiji, maniru, melodiji, frekvenciji, biću. Nikada nisam zapravo bio u Berlinu. Ali šta ustvari znači zapravo biti u Berlinu, ili – još gore – šta ustvari znači zapravo biti u Berlinu. Kao scenografiji, maniru, melodiji, frekvenciji, biću.

Ovaj grad uistinu ne postoji, upravo onako kako ni ja ne postojim. Zanimljiva jedna stvar: ne bih ja ni znao da sam mrtav da o mojoj smrti nisam čitao u „Nekrologu za Budimira Trajkovića“ koji je napisao tamo neki Daniele del Đudiče, tvorac takozvane optičke reforme u italijanskoj književnosti. Pravo da ti kažem, da nije tog Nekrologa, ja bih i zaboravio da sam umro. Postao bih besmrtan, jer bi moj Kraj postao samo još jedan više Crveni fajl u Rotfajleru; institucionalizovani, zamandaljeni, hermetični zaborav u trinaestom podrumu Posebne uprave.

Ovako…

Postao bih besmrtan, jer bi moj Kraj postao samo još jedan više Crveni fajl u Rotfajleru

Postao bih besmrtan, jer bi moj Kraj postao samo još jedan više Crveni fajl u Rotfajleru

„Guten Tag Herr BT! Dobar dan gospodine koji postoji isključivo zahvaljujući Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava. Jutarnja doza unutrašnjeg monologa? Institucionalizovanog, zamandaljenog, hermetičkog monologa?“

Hm, pa pokušao bih ja i sa spoljašnjim monologom, ali bi ti, prijatelju, u tom slučaju pomislio da sam još uvek živ. Berlin je scenografija, manir, melodija, frekvencija, biće, a ja sam samo jedno prosto golo Ništa. Onako u hajdegerovskom smislu ontološke nužnosti supstance. I ne posedujem ništa: nemam cigare, ličnu kartu, slobodnu folju, papuče za mršavljenje, novac, slepo crevo, čiste gaće, fudicistička pitanja. Onako u hajdegerovskom smislu prevazilaženja etike. Ja sam samo jedan zaboravljeni BT. Možda sam bio Budimir Trajković. Možda sam bio i Boris Tadić? Ili Bogdan Tirnanić, Bili Tornton, Bogdan Tanjević, Bela Tar, Benisio Toro, Boris Trajkovski, Ben Ten, Barbara Tarner, Bora Todorović, Bris Taton.

Š Š Š Š Š Š Š Š Š Š Š Š Š Š

Opa! Moram motriti na ovog mog rotfajlera Šanjiku da slučajno (?) ne popiša plakate s likom našeg Velikog vođe, kralja Fridriha Drugog. Njegov otac (misli se na Fridriha, a ne na Šanjiku), znaš, premestio je prestonicu iz Kenigsberga u Berlin, ali grad je postao Velik – dakako, kao scenografija, manir, melodija, frekvencija, biće – tek vladavinom Velikog vođe iz dinastije Hoencolern, kada je ovaj konsolidovao i proširio pruske posede, naročito prema Istoku (Šlezija, prva deoba Poljske i šta ti ja znam). Na plakatima koje moj rotfajler Šanjika slučajno (?) nije popišao navode se njegova najskorija spektakularna ostvarenja: gradnja dvorca Sansusi u Potsdamu, dobrodošlica za Voltera i usvajanje jednog mladunčeta izumrlog nosoroga s Bornea. Oh, kako je samo fotogeničan ovaj Fridrih Drugi!

Ali zašto li su vođe tako jebeno krucijalne? I tako jebeno fotogenične? Svi ti kraljevi, dirigenti, šefovi odseka, komandiri, glavni i odgovorni urednici, rukovodioci, predradnici, zastavnici prve klase, premijeri, frontmeni, kapiteni. Nismo li već konstatovali da su u prethodne četiri i po decenije – u linearno pojmljenom vremenu – pehare namenjene fudbalskim šampionima sveta podizala četiri štopera, dva zadnja vezna, dva golmana i dva desna beka. I samo jedan Maradona. Institucionalizovani, zamandaljeni, hermetični zaborav, u Rotfajleru.

Oh, kako je samo fotogeničan ovaj Fridrih Drugi!

Oh, kako je samo fotogeničan ovaj Fridrih Drugi!

„Guten Tag Herr BT! Dobar dan gospodine koji postoji isključivo zahvaljujući Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava. Lepo je videti da izvodite Šanjiku u šetnju i sada kada ste mrtvi, otkako je Del Đudiče napisao onaj prelepi ‘Nekrolog za Budimira Trajkovića’.“

Ja jesam mrtav, ali Šanjika je živ. Ljubimci su bitni, a ne vođe. Moj ljubimac je rotfajler, moj ljubimac je Rotfajler. Da, ljubimci su od izuzetne važnosti, ali njihov izbor – pokazalo se to kroz linearno pojmljenu istoriju – objašnjiv je koliko i postojanje šmirgle u paralelnom univerzumu u kojem ne postoji trenje. Koliko i izumrli borneanski nosorog koji zapišava spomenik „Bogu od Voltera“ u dvorcu Fridriha Drugog.

Evo na primer Bendžamin Frenklin. Ako se dobro sećam, Bendžamin Frenklin imao je miša. Amos se zvao, je l’ tako? Možda ti bolje znaš? Uvek sam voleo tog malog slatkog glodara. Amos je radio sve. Pomogao je Bendžaminu da izmisli auspuh, nabavljao mu ekskluzive za novine i konačno se žrtvovao ne bi li gromobran bio patentiran. Sećam se dobro te scene. Grom je udario Amosa dok je bio u maloj korpi u zmaju. Sve mu se rep pušio. Tu je onda i ona priča o Kaliguli koji je postavio svog konja za senatora. Ali ne bilo kog konja. Kažu da je taj njegov konj – Demetrio Albertini se zvao – bio njegov najpametniji konj. Postoji jedan Ciceronov zapis koji se retko citira, a u kojem se pominje kako je Albertini pisao takve amandmane protivu lustracije da čovek ne poveruje. U starom Rimu reč lustratio označavala je pročišćenje, a Ciceron, on je ime dobio po latinskom nazivu za leblebiju.

I onaj lik što je bio zatvoru, u HBO seriji „The Damned Yard“. Kako se ono zvao, da, Pjer Luiđi Kaziragi; sporedan, ali upečatljiv lik. On je imao pticu kivi. S njom je razgovarao, delio obroke i sve. Tako je lepo ptica kivi kljuckala cicerončiće… Ali zašto pticu kivi? Pa to su najneinteligentnije kreacije s ove strane Čistilišta. Mahovina je dovoljno promućurna da se vere po severnoj strani kore drveta da je ne opizdi sunčanica, ali ptici kivi ni to ne padne na pamet. Ko je i kada video pticu kivi da se vere po severnoj strani kore drveta? Ajd’ ti sad meni kaži! Gadne su k'o voće kivi, kurče se s tim svojim šupljim kostima koje im omogućavaju da lete i…

Aaaaa. Vidiš, ptica kivi može da se vine iznad turobnih zidina, slobodna je i nadoknađuje sve što nedostaje zatvorenicima u Prokletoj avliji. Šuplje kosti… To je, dakle, rešenje. To je način kako ja koji sam Ništa da se vinem iznad turobnih zidina, kako ja koji sam Ništa da dospem iza granica grada, kako ja koji sam Ništa da se dokopam zaleđa zaborava!

Ako se dobro sećam, Bendžamin Frenklin imao je miša. Amos se zvao, je l' tako?

Ako se dobro sećam, Bendžamin Frenklin imao je miša. Amos se zvao, je l’ tako?

„Guten Tag Herr BT! Dobar dan gospodine koji postoji isključivo zahvaljujući Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava. Fino mi izgledate, moram priznati, za jednog mrtvaca, samo vam kosti deluju nekako šupljikavo.“

Da, moje kosti postale su šupljikave. Skakućem unaokolo, lako kao utvare Kunderinih pojmova. Razdragano kao mladunčići izumrlog borneanskog nosoroga. Jer ovo nije Čehoslovačka, postautoritarnom pročišćenju manjka moralne dimenzije. Ovo je samo izmišljeni grad. U njemu ću se vinuti iznad turobnih zidina, visoko kao Željko Samardžić devet hiljada milja ispod mora.

Sve sam smislio! Kontaktiraću Ulfa Kirstena, lokalnog cara izmišljenog – nelustriranog – berlinskog podzemlja. On će ovaplotiti moju novu ličnu kartu i onda će već, preko poštara Jančike, moj novi identitet – moj novi Selbst! – dospeti iza pisoara broj sedam, u sedmoj ulici levo, kad se krene od „Stolarske radionice Beaujolais kod Isusa Nazarećanina“ u Istočnom Berlinu. Ka ofsajdu zaborava koračaću hrabro i odlučno. Ubitačni miris amonijaka šaputaće mi da ne mogu biti daleko. Zaborav bića, biće moja vrlina: ponovo ću pronaći sebe! Samo kad otvorim tu ružičastu kovertu, zaturenu iza pisoara broj sedam, u sedmoj ulici levo, kad se krene od „Stolarske radionice Beaujolais kod Isusa Nazarećanina“ u Istočnom Berlinu. Prestaću biti Ništa u hajdegerovskom smislu ontološke nužnosti supstance. Prestaću biti Budimir Trajković, a možda i Boris Tadić, Bogdan Tirnanić, Bili Tornton, Bogdan Tanjević, Bela Tar, Benisio Toro, Boris Trajkovski, Ben Ten, Barbara Tarner, Bora Todorović, Bris Taton. Institucionalizovani, zamandaljeni, hermetični zaborav.

U ružičastoj koverti pronaći ću ličnu kartu i jedan papirić. Ceduljicu koja određuje moju budućnost, kao konstrukciju. Osetiću strašnu vrtoglavicu. Circumbulatio! Na fotografiji ću ispasti sasvim fino, jer fotogeničan sam poput Fridriha Drugog. Na ceduljici će pisati:

„Ti si Aleksandar Vučić, postojiš isključivo zahvaljujući Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava.“

„Ti si Aleksandar Vučić, postojiš isključivo zahvaljujući Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava.“

„Ti si Aleksandar Vučić, postojiš isključivo zahvaljujući Kunderinom pojmu Zastupnika Zaborava.“

Ova priča drugi je deo zamišljene trilogije započete prošlog meseca „Nekrologom za Budimira Trajkovića“ https://telepapatija.wordpress.com/2015/03/10/nekrolog-za-budimira-trajkovica/

Advertisements

2 comments on “Moralna dimenzija postautoritarnog pročišćenja

  1. Povratni ping: Fantastični evolutivni iskorak Izumirućeg Nosoroga | Telepapatija

  2. Povratni ping: Nekrolog za Budimira Trajkovića | Telep Apatija

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Information

This entry was posted on April 6, 2015 by .

Twitter

Instagram

It's durian time!
Thanx to @victoria_wyutyeesoe
#durian #fruit #rainyseason One love for the Indian Ocean
#pantai #wediombo #beach #love #indianocean #java #indonesia #prambanan #temple #java #indonesia Stigao je Sajam ;)
#bookstagram Giraffes are IN again
#giraffe #fashion #pattern #safari Contemporary... #novisad #borneo #books
%d bloggers like this: