Reborneo

Ovo je samo jedna od 33 “epizode” iz zbirke priča Reborneo – Proza jedne sezone monsuna nad Indonezijom
Nastavak ove “epizode”, u priči koja se zove: Po preporuci lekara

Jedna sezona monsuna nad Indonezijom

Karl Hajnc Rumenige, jedan mašinbravar poreklom iz jednog gradića u nemačkom Landeru kojeg zovu Nordrhein-Westfalen, nekako s proljeća te smutne 1958. godine propustio je pozamašnu terevenku u lokalnom bircuzu „Das Borneo“. I to naizgled nema ama baš nikakve veze s ostrvom Borneom u Jugoistočnoj Aziji.

Epistemiološki su neobjašnjivi razlozi njegovog izostanka s pozamašne terevenke u lokalnom bircuzu „Das Borneo“, ali najverovatnije da je te večeri, na javnom servisu „Das Erste“, Karl Hajnc Rumenige gledao naučno-popularnu emisiju o izumirućim nosorozima na Borneu. I nehotice zaspao, nesluteći da će baš te smutne 1958. godine u onom panonskom gradu kojeg su Bugari zvali Mlada Loza zauvek biti ukinut tramvajski saobraćaj, a da će se Šveđani, kao domaćini, volšebno provući do finala Svetskog prvenstva u fudbalu. I izgubiti od Brazila.

To je bilo isto ono veče kada je, u lokalnom bircuzu „Das Borneo“, njegov drug iz školskih dana, Gvido Buhvald, razbio sebi glavu litarskom kriglom piva, a njihov treći musketar Bodo Ilgner se, onako razdrpano, po’vatao sa sisatom šankericom Jagodinkom Simonović, koju su gosti uglavnom zvali – Helga.

Sisata šankerica Jagodinka Simonović, koju su gosti uglavnom zvali – Helga

U to vreme, dakle krajem pedesetih godina dvadesetog veka, sva tri musketara radila su u lokalnom, isturenom, proizvodnom pogonu fabrike „Volkswagen“. Da, Karl Hajnc Rumenige, Gvido Buhvald i Bodo Ilgner brojali su mnogo bolje nego Aleksandar Dima i zaista ih je bilo trojica.

Nekako pre te smutne 1958. godine, tačno neutvrđenog datuma, u nekakvoj „Enciklopediji komparativne evropske radničke i sindikalne antropologije“ koju je napisao verovatno nekakav Francuz ili tako neki sličan pizdek (i koja je izdata u okviru nadaleko čuvene edicije „Tridesetpetočasovnoradnonedeljni pizdek“) opisuje se takozvani „Obični Švapski Radnik“ (str. 1389). Opisuje se samim tim i Karl Hajnc (ostali u ovom trenutku nisu toliko bitni), iako se verovatno ne misli na njega konkretno. Po ovoj enciklopediji taj Obični Švapski Radnik „ne zna mnogo toga da uradi“ – možda samo da zavrće šraf ili tako štogod, zato što mu je posao samo da zavrće šraf ili tako štogod – „ali ga Obični Švapski Radnik šarafi, pa mu jebe mamu kako ga šarafi“.

Sva tri musketara radila su u lokalnom, isturenom, proizvodnom pogonu fabrike „Volkswagen“

Karl Hajnc nikad nije pročitao ništa o tome. Ali već sledećeg ponedeljka ujutru (dan posle vikenda za vreme kojeg se odigrao „incident s Jagodinkom Simonović“) naš Karl se – nesluteći da će jedan njegov imenjak postati američki heroj, natčovek i najharizmatičniji nusprodukt hičkokovske završnice Hladnog rata – na radnom mestu pojavio mrtav trezan. Suv kao barut! Prosto ga je sramota bilo sve te suvoće u svim tim socijalnim institucijama i isparenjima oko njega i svom tom alkoholnom vonju tog Običnog Švapskog Ponedeljka. I sad, shodno ovakvom razvoju situacije, Volkswagen 19-13 koji je taj Karl Hajnc, taj Obični Švapski Radnik sklopio tog suvog dana, uopšte nije ni bio automobil proizveden ponedeljkom, iako je zaista proizveden tog Običnog Švapskog Ponedeljka, u nemačkom Landeru kojeg zovu Nordrhein-Westfalen.

Zašarafio ga je, pa mu je jebao mamu kako ga je zašarafio!

Tim istim vozilom, tim Volkswagenom 19-13 nepoznate boje i nepoznatog broja šasije, u jutarnjim satima 4. Januara 1960. godine, jedan bivši golman juniorske ekipe alžirskog fudbalskog kluba R.U.E. vraćao se u Lurmaren, gde je živeo prethodnih nekoliko godina. Zalizivao je kosu i pušio Drinu bez filtera, ili već tako nešto. I to takođe naizgled nema ama baš nikakve veze s Borneom.

Ovo naizgled nema ama baš nikakve veze sa Borneom

Al’ oćeš!

U Vilblevenu, blizu Montera, taj negdašnji vratar zapucao se u jedan narandžasti kamion na klocnama koji je bio parkiran kraj puta. Tek tako. Kao da je ovo Indonezija, pa da narandžasti MAN kamioni na klocnama bivaju parkirani kraj puta. Tek tako.

Ali dobro, nije sve baš bilo – tek tako. Bivši golman juniorske ekipe alžirskog fudbalskog kluba R.U.E. pokušao je da izbegne jednog dezorjentisanog borneanskog nosoroga na putu, koji je najverovatnije bio pobegao iz obližnje laboratorije za genetsku modifikaciju borneanskih nosoroga, pa se pošteno nasukao i sjebao homokinetički zglob. Kamion, ne nosorog (borneanski nosorozi uglavnom nemaju homokinetičke zglobove, omanji su i imaju podebele noge: recimo, ako obični nosorog izgleda kao centarhalf, ovaj borneanski mu dođe nešto kao – rezervni levi bek). Lekarske prognoze u prvi mah bile su vrlo pesimistične. Mislilo se da vozaču Volkswagena 19-13 nema spasa i da će polako izumreti, baš kao borneanski nosorog.

Jedan bivši golman juniorske ekipe alžirskog fudbalskog kluba R.U.E.

Međutim, ispostavilo se da ga je spasilo levo krilo leptir prozora na njegovom automobilu. Lekar specijalista u karton je zapisao: „Taj prozor bio je zašaravljen, pa jebalo mamu kako je bio zašarafljen“.

I onda parafirao: Ž. P. S.

Stanje je ubrzo stabilizovano. Pacijent se iz kome probudio posle nekoliko dana, s vidnim povredama glave i abdomena, ali van životne opasnosti. Na televiziji se baš davala repriza nekakve naučno-popularne emisije o izumirućim nosorozima na Borneu.

„Apsurd više nije ona očiglednost koju čovek opaža neprihvatajući je“, procedio je Alber Kami ležeći u postelji opšte regionalne bolnice.

Zalizivao je kosu i pušio Drinu bez filtera…

Više o samom ostrvu Borneo u putopisu “Autostoperski vodič kroz Borneo: Božić na ostrvu koje miriše na cimet”, nagrađenom na Dositejevom zlatnom peru 2015.