Telep Apatija

Ne baš tako kratke priče…

Autostoperski vodič kroz Borneo

BOŽIĆ NA OSTRVU KOJE MIRIŠE NA CIMET

Ova reportaža osvojila je II nagradu na “Zlatnom Dositejevom peru” 2015. Fotografije su napravljene Decembra i Januara 2011/2012 tokom mog boravka na Borneu.

Autostoperski vodič kroz Borneo...

Autostoperski vodič kroz Borneo…

 

Hodao sam kroz šumu. Ili već džunglu. Slušao sam zvukove i osmatrao tragove. Ali nisam bio nikakav lovac, još manje lovina. Stari narodi na ovom ostrvu imali su običaj – bolje rečeno: zabranu – po kojem žene nisu smele dodirivati vodu ili ulje vrhovima prstiju sve dok se muškarci iz njihovog sela ne vrate iz lova. Verovalo se da bi ulje omekšalo jagodice na njihovim prstima, što bi dalje spiritualno „omekšalo“ sposobnosti lovaca u borbi s divljinom. Ironično, ovo mesto na kojem je dodirivati ulje u plemenskim društvima bilo – tabu, danas je epicentar industrijske proizvodnje ulja. Kako palminog, tako i motornog.

Ovo je Kalimantan, indonežanski deo ostrva Borneo. Površina od 558.256 kravdratnih kilometara, na kojoj živi oko 13,7 miliona stanovnika. Kalimantan je bogat naftom, ugljem i zlatom, a osiromašen neplanskim krčenjem šuma i međuetničkim konfliktima tokom poslednje decenije prošlog veka. Na severnoj trećini Bornea prostiru se malezijske provincije Sabah i Saravak, te nezavisni Sultanat od Bruneja, dok ostatak trećeg najvećeg ostrva na svetu pripada Republici Indoneziji, koja je s populacijom od oko 252 miliona najmnogoljudnija zemlja Jugoistočne Azije. Istovremeno ovo je najveći arhipelag na svetu. Neka ostrva udaljena su jedna od drugih koliko i Bagdad od Londona. Po jednom od poslednjih prebrojavanja, arhipelag obuhvata više od 17.000 ostrva: ako želiš provesti samo jedan dan na svakom od njih, potrebno ti je najmanje 48 godina.

Ali to nije bila moja namera, zaputio sam se bio u samu unutrašnjost magičnog Bornea. Bio je decembar i sezona monsuna je besnela, međutim – za razliku od Balija, Lomboka ili Celebesa – na ovom ostrvu kiše nekako znaju za red. Padaju uglavnom noću. Tako, dok sam hodao šumom, slušao zvukove i osmatrao tragove, teren jeste bio blatnjav i vazduh vlažan, ali nije bilo padavina. Tropski život je bujao. Nijedno drugo ostrvo na svetu, osim Sumatre i Madagaskara, ne poznaje toliki broj biljnih i životinjskih vrsta kao Borneo. Moja torba bila je teška, a noge mokre. Flaša pijaće vode uvek je uz mene, ali brzo se ogladni. Sveprisutni miris cimeta – ovde cimet zovu kayu manis, što znači „slatko drvo“ – budio je različite gastronomske fantazije. Noć ranije probavao sam lokalne špecije s cimetom…

Hodao sam kroz šumu. Ili već džunglu

Hodao sam kroz šumu. Ili već džunglu

Belci puše Marlboro

Krenuo sam šumom u nadi da ću, na svoj način, „spojiti dva sveta“. Ne mislim pri tom na Evropu i Aziju – bilo bi to malo pretenciozno s moje strane – već na spajanje dva kalimantanska sela, dve azijske civilizacije na reci Mahakam. Reci koja istovremeno preseca i ujedinjuje Istočni Borneo. Prvo selo je Long Bagun i u njemu žive ljudi koji su prihvatili Islam i govore malajskim dijalektom Banjar. Odatle sam nosio onaj miris cimeta. Drugo selo zove se Tering Lama. Nastanjeno je plemenom iz etničke grupe Dayak, autohtonim stanovništvom Bornea koji koristi svoj poseban jezik. Oni su načelno hrišćanski vernici, ali zadržali su svoje običaje i rituale, svoje svete životinje, duhove i toteme. S njima sam planirao da provedem Hari natal, iliti – Božić.

Kada sam (taze prispeo s broda) ušetao u Long Bagun, pridružio sam se grupi muškaraca u centru sela. Obrisi društvene dinamike ovde se, vrlo često, ocrtavaju na ulici. Skupljali su dobrovoljni prilog za porodicu čiju je kuću, nešto ranije te nedelje, spržio grom. Ubacio sam neki studentski sitniš u kartonsku kutiju i ponudio ih cigaretama. Iznenadili su se sortom koju sam trošio. Dji sam soe. „Otkud to da ti pušiš kretek, belci uglavnom puše Marlboro“. Kretek je posebna javanska poslastica, mešavina duvana i karanfilića. Vrlo jaka stvar: količina nikotina i katrana u jednom ručnom motanom Dji sam soe bez filtera – Tar 38 mg, Nik 2.2 mg – može da nokautira svaki Marlboro! Jedan od meštana izvukao je cigaretu iz paklice i zaturio je iza uveta. „Za kasnije“. Ponudili su mi da se smestim u zajedničku prostoriju sela. Tu se, kažu, oni redovno okupljaju da igraju karte i gledaju televiziju.

U jednom warungu, malo niže niz glavnu ulicu, nahranili su me vrlo fino. Žuti pirinač, ubitačno ljuti čili-sos od narandžastih papričica, pileći batak u slatkom, gustom soja-sosu kojeg u Indoneziji zovu kecap manis. Onda sam bezidejno lutao selom, zapitkivao prolaznike, razgledao idilične zelene, plave i žute kućice, uzdignute na stubovima. Baštice, čamci, ribarske mreže, golovi za fudbal sklepani od bambusa, deca na triciklima, ljudi koji su se vraćali iz šume sa srpom za pasom. Skupljali su koru „slatkog drveta“. Ja sam skupljao trivijalnosti, mitove i mirise. U tropskom pojasu mirisi su prosto lepljivi, imaju svoju težinu, teksturu. Sunce je zalazilo i žene su u većim i manjim grupama odlazile na reku. Zajedničko kupanje značajan je vid održavanja socijalne kohezije. Bile su umotane u sarunge, nosile su kofice i odlazile da diskutuju lokalnu politiku puštajući sapunicu nizvodno, moćnom rekom Mahakam. Razume se da sam ponovo ogladneo.

Idilične zelene, plave i žute kućice, uzdignute na stubovima...

Idilične zelene, plave i žute kućice, uzdignute na stubovima…

Prišao sam onom istom warungu u kojem sam nešto ranije tog dana bio pristojno nahranjen. Jedna Ibu pekla je serabi. (Ibu na indonežanskoj jeziku označava majku ili gospođu, učtivo obraćanje starijim ženama, a serabi je ona ranije pomenuta lokalna špecija, najsličnija palačinkama od kokosovog mleka). Najbolje bi bilo, kazala je Ibu, ako sačekam da naprave i slatki sirup sa smeđim šećerom i cimetom, kao preliv. Dok je ona u smirenom tonu obrazlagala svoj naum, ja sam već smazao dva komada! I pružio 5.000 rupija (oko 50 dinara) smatrajući da će ovaj iznos biti dovoljan za dva serabija, bez preliva. Međutim, rečeno mi je kako se toga dana serabi ne naplaćuuje, jer čitav se kontigent zapravo spravlja za jednu posebnu upacaru, jedan poseban događaj.

Te sam večeri, a u sklopu iste te narečene upacare, posetio bezmalo svaki dom u selu i u svakome smazao barem po jednu takvu „palačinku“. Sve ovo imalo je jedan viši cilj. Naime, grupa viđenijih muškaraca u ovoj zajednici – s nekima od njih ranije sam u centru sela zapalio po kretek – obučeni u svečane, bele, odore, pozvali su me da se priključim njihovoj procesiji i s njima se pomolim da nadolazeća sezona monsuna nad Kalimantanom zaobiće seoska domaćinstva. Jedna nesreća već je zadesila Long Bagun i svi su bili angažovani da solidarno pomognu toj porodici, ali valjalo bi se pobrinuti da sva tragedija ostane na ovome. Zbog toga smo išli od kuće do kuće, trudeći se da joj donesemo novi vid zaštite. Rekli su mi da ništa tu ne smeta što nisam musliman i ne poznajem njihove verske obrede, jer svi smo mi keluarga manusia (porodica ljudi, čovečanstvo) i svi se jednako plašimo munja i gromova. Ovakvu objašnjenje nisam mogao a da ne prihvatim. Pri mom polasku iz Long Baguna, poželeo sam svojim domaćinima kišnu sezonu bez prirodnih katastrofa, a oni meni srećan put.

Selamat jalan!

Baštice, čamci, ribarske mreže, golovi za fudbal sklepani od bambusa...

Baštice, čamci, ribarske mreže, golovi za fudbal sklepani od bambusa…

Pred nama se ukazalo kopno

Krenuo sam ka susednom selu, bliskom a toliko različitom. Kroz šumu, ili već džunglu. Bio sam na pola puta između Long Baguna i Tering Lame, na pola puta između uzbuđenja i iscrpljenosti… Ali da se vratim na sam početak: kako sam ja to zapravo dospeo u ovaj magični svet izmešanih azijskih civilizacija na obali reke Mahakam, na Borneu? Odakle ta iscrpljenost? Stići do ovog lokaliteta nije baš jednostavno. U najkraćem: putovanje najpre iziskuje trinaest ili četrnaest sati leta iz Evrope do glavnog indonežanskog ostrva Jave, to jest prestonice Džakarte. A potom isto toliko (ili malo više) vremena u vozu – kroz vulkanske doline i prenaseljene javanske kampunge – do luke Surabaja na Istočnoj Javi. Potom sledi četrdesetak sati na brodu ka luci Balikpapan na Istočnom Borneu, pa na kraju oko dan i po uzvodne plovidbe rekom Mahakam.

U praksi, sve ovo traje mnogo duže. Onaj ko planira putovanje na ovom delu sveta, na umu mora imati jednu stvar: uvek ćeš stići tamo gde si naumio, ali po Indo-vremenu, dakle nikad na vreme. Tako je, recimo, moj brod Mahkota nusantara (u prevodu „Kruna arhipelaga“) već u polasku kasnio puna 33 sata. Što je na ovoj relaciji, zapravo, poprilično prihvatljivo. Otvoreno pokazivati bes, ljutnju i uopšte bilo kakav vid nezadovoljstva i kritičnosti – nije. Jugoistočna Azija ima nekakvu svoju unutrašnju dinamiku. Grad je ogroman, luka zbunjujuća, ali i sasvim bezbedna. Slučajevi nasilja nisu zabeleženi, ipak dobro je za vreme spavanja u čekaonici privezati patike za klupu. Jer naći će se već neki pametnjaković da ih odnese. Pogotovo košarkaške patike broj 46, vlasništvo belog, zapadnog čoveka, kojeg ovde zovu Bule.

A onda Mahkota nusantara. To je ono što mnogi nazivaju “putovanjem kao destinacijom”. Za 40 sati na toj ogromnoj limenoj šklopociji koja je klizila Javanskim morem naučio sam mnogo. Na primer, kako je jedan od mojih saputnika u sedmoj deceniji svog života pronašao recept za sreću i mladost. „Sada imam dve žene, ona stara mi nije bila dovoljna i pronašao sam jednu mladu Filipinku“. Na „Kruni arhipelaga“ proveo sam dve noći, dremnuo nekoliko puta, probao najslađu kafu na svetu, saznao šta se šezdesetih učilo o Titu i Jugoslaviji, na nekoliko minuta upravljao brodom, igrao fudbal na palubi (da sam dva gola!), video jato plavih delfina, sapleo se o vezanu kokošku, plesao s kafanskom pevaljkom. Ponovo sam pročitao „Mit o Sizifu“; prelistao „Totem i tabu“ i Saidov “Orijentalizam”. Priznajem, izbor literature jeste bio malo pretenciozan za jedno ovakvo putovanje… Pred nama se, konačno, ukazalo kopno.

Svet izmešanih civilizacija na obali reke Mahakam

Svet izmešanih civilizacija na obali reke Mahakam

Luka Balikpapan za mene je bila kapija Kalimantana. Sam naziv grada i luke može se prevesti kao ”izokrenuta tabla”, što će i nagovestiti da je mnogo toga ovde – izokrenuto. Veliki gradovi Indonezije, ruku na srce, nisu baš najprijatnija mesta na svetu: i pored gostoljubivog stanovništva, najčešće predstavljaju ogledalo urbanističkog haosa i velikih socijalnih razlika. Vodič Lonely planet glavni grad Džakartu opisuje kao “grad koji je teško zavoleti”. Ali Balikpapan je sasvim drugačiji. Bogat, miran i uređen. S palmama i drvenim šetalištem na obali mora, gde se nudi hladno Bintang pivo od 620 mililitara, podseća na Atlantik Siti iz perioda prohibicije, kakav je predstavljen u televizijskoj seriji „Boardwalk Empire“.

Ali put ka srcu Bornea – ka tom skladu mokrih zemalja, džungli, totema i moćnih pejzaža u razmeri 16:9 – vodio je preko glavnog grada pokrajine Kalimantan Timur. Autobusom bi se do Samarinde stiglo za dva ili tri sata, ali auto-stopom put je upola kraći i uglavnom mnogo ugodniji. Posebno ako vozač cisterne nacionalne naftne kompanije Pertamina (Indonezija dnevno proizvede milion barela nafte) u kabinu unese svežanj rambutana. „Dlakavo“ voće nesvakidašnjeg izgleda (rambut znači „kosa“) i Barak Obama apostrofirao je kao artikal koji mu najviše nedostaje u Čikagu, kada se posle pune četiri decenije ponovo našao u Indoneziju. Košpice smo izbacivali kroz prozor naivno verujući da sadimo nove mladice. Iz bučne Samarinde – grada koji rutinski potvrđuje mnogo negativnih stereotipa o ovdašnjim administrativnim centrima – mali trgovački brodovi prevoze ka unutrašnjosti. A prevoze sve: instant nudle na boksove, flaširanu vodu, madrace, kafu, prazne butan boce. Ukrcao sam se na drveni brodić, spreman na još dve noći plovidbe.

Balikpapan podseća na Atlantik Siti iz perioda prohibicije

Balikpapan podseća na Atlantik Siti iz perioda prohibicije

Ljudi iz šume

Iskrcao sam se, zapalio onaj kretek s muškarcima u centru sela, pomolio se protiv nevremena i kako to već ide. Nakon posete Long Bagunu i gaženja po onom blatu u šumi (ili već džungli?) stigao sam u Tering Lamu. Kada se selu priđe uobičajenom rutom – dakle rekom, a ne šumom – goste dočekuje drvena kapija s dobrodošlicom na dva jezika (Dayak i Bahasa Indonesia). Stubovi lučne kapije zapravo su izrezbareni totemi s likom orangutana. Borneo je jedno od poslednjih prirodnih utočišta ovih ugroženih primata, a orang hutan ovde doslovno znači „čovek iz šume“. Ja sam selu prišao s druge strane i dobrodošlicu su mi poželele fotogenične drvene kućice. Ovde su takođe uzdignute „na klocne“, zbog zaštite od poplava i divljih životinja. Kao i u slučaju munja i gromova, svi smo mi keluarga manusia i poznajemo strah. Ulice u Tering Lami ušorene su kao u Bačkoj, ali mnogo uže i bez visokih ograda i „ajnfort“ kapija. Ovde se živi u – zajednici. Rumah adat, tradicionalna domaćinstva pripadnika plemena Dayak nekada su bile dugačke i do 50 metara i u njima su živele čitave familije; sve ukupno i po nekoliko stotina ljudi.

Danas, Rumah adat zamenjena je drvenim kućercima jarkih boja. Cveće, bunar, klupa, deca, psi, zelenilo… Bližio se kraj decembra i mnoga domaćinstva bila su okićena plastičnim božićnim ukrasima, te zlatnim slovima „Merry Christmas“. Starije žene sedele su na tremu i plele snoplje praveći cegere za pijacu. Nekima od njih, iz davnih vremena, ostali su tragovi izduženih ušnih resica, starog plemenskog običaja. Gotovo svi muškarci u selu su istetovirani! Najkarakterističnija Dayak šara je kružnog oblika, s laticama i spiralnim linijama u središtu, iscrtana na prednjoj strani oba ramena, iznad ključne kosti. Nekoliko istetoviranih mladića sedelo je na jednoj drvenoj platformi blizu reke i udarcima čekićem ispravljali stare eksere. Seo sam s njima i prihvatio se čekića. Stavili su mi nekakvo perje na glavu i to ime je pričinilo malo dnevno zadovoljstvo. „Bule Dayak“. Natočili su mi domaći alkoholni napitak, tuwak. „Nedam se da jedeš svinjetinu“. Na moje klimanje glavom, otrčalu su u jednu kuću i vratili se s tanjirom supe.

Stubovi lučne kapije su izrezbareni totemi s likom orangutana

Stubovi lučne kapije su izrezbareni totemi s likom orangutana

U svoj dom primio me je gospodin Aleksandrius i s njegovom porodicom proveo sam Badnje veče. Hrišćanstvo su ovde, tridesetih godina prošlog veka, doneli holandski misionari. Na severnom rubu mesta, izgradili su jednu od najčudnijih crkava u čitavom katoličanstvu. Među neprebrojivim religijskim objektima u Indoneziji, utisak ovakvog intenziteta ostaviljaju još samo hinduistički hramovi balinežanske „svete planine“ Gunung Agung i monumentalni Borobudur, najveća budistička stupa na svetu, vekovima prekrivena pepelom posle jedne od erupcija javanskog vulkana Merapi. Ova zgrada u borneanskoj džungli dakako teži eleganciji evropskih klasicističkih objekata, ali s jakom notom domaćeg, kalimantanskog šarma. Posađena je naravno „na klocne“, visoki zvonik nose izrezbarene svete životinje i borci sa šestouganim štitovima. Izuva se pre ulaska. Dečaci iz oltara dobrovoljni prilog skupljaju u tradicionalnoj plemenskoj nošnji, goli do pasa, s isctanim licima, peruškama na glavi, sekirom za pasom. Drvena konstrukcija daje distorziju melodijama crkvenog hora.

Na dan kada su moji domaćini proslavljali Božić, probudio sam se kad i najmlađe dete u kući (dakle, u sam cik zore) i poželeo da krenem dalje. Malobrojni vodiči štampani na engleskom jeziku preporučuju povratak rekom ka jednom od većih naselja u donjem toku, ali ja sam bio ubeđen da postoji i drugačiji put. Osim toga, video sam jednu mapu na kojoj između gornjeg toka reke na kojem se nalaze Long Bagun i Tering Lama i rudarskog gradića Maura Teveh u pokrajini Kalimantan Tengah (Centralni Kalimantan) postoji izvesna isprekidana linija. To je za mene bilo dovoljno. Jedan ribar prevezao me je na desnu obalu Mahakama – ovde se reka nikada ne ostavlja sama – poželeo mi srećan praznik i srećan put. Još jedno selamat jalan. U džepu sam imao ceduljicu s ispisanim imenima sela i naselja na koje bih trebalo da nabasam. Naravno, ako idem u dobrom pravcu.

Bule Dayak!

Bule Dayak!

Najsmrdljiviji cvet

Bio sam spreman da taj 25. decembar provedem na drumu, čekajući na prevoz i klackajući se u prikolicama. Mnogi prolaznici želeli su da pomognu, ali većina njih putovalo je samo do sledećeg sela ili (bukvalno) sledećeg ćoška. Da, ljudi su ovde u principu spremni da pomognu (pogotovo strancu), međutim vizuelizacije zapadnog čoveka – a u Aziji i Srbija je Zapad – o naivnim i dobroćudnim istočnjacima koji nemaju šta ponuditi osim osmeha, šake riže i kratke, metaforične, nematerijalne mudrosti, poprilično su pojednostavljene. Uvek ima onih koji u Buleu vide, pretnju, opasnost ili put do lake zarade, „hodajući bankomat“. Prva lekcija za svakog došljaka mora biti – strpljenje. I sve će biti u redu. Jer na putu je najviše onih koji bi želeli da budu deo rešenja, steknu novo iskustvo, stidljivo dodirnu nepoznato. I naravno fotografišu se s „čudnim čovekom“ i time se pohvale na socijalnim mrežama.

Indonezija je posle SAD-a druga najveća Facebook zajednica na svetu. U Džakarti dnevno padne više tvitova nego u Londonu. Virtuelna internet civilizacija ovde je u dosluhu s onom arhaičnom, plemenskom i religijskom. Sela s moje ceduljice vrlo brzo ostala su iza mene. Neka od njih bila su potpuno napuštena. Ono što je od njih ostalo, kao indikator „dualne kulture“, jesu drveni totemi i zatvorena prodavnica u kojoj se dopunjavao kredit na mobilnim telefonima. Jual pulsa! Amaterske snimke tradicionalnog tetoviranja vrhom zašiljenog bambusa (ponudili su mi da se „išaram“ na taj način, ali nisam imao hrabrosti), kao i snimke šamana koji bičevanjem u jezeru muške saplemenike priprema za eventualne sukobe, pokazivali su mi na „pametnim telefonima“ u koje se ne razumem. U svakom slučaju, bilo mi je drago da se „ovekovečim“ na fotografiji s dobrim ljudima Bornea koji su pomagali na putu. Kamiondžije, porodice u poseti zavičaju, poljoprivrednici, jedan student na motoru. Ali asfaltnog puta više nije bilo. Šlajfovali smo, padali, čekali jedan drugog, sve dok se na kraju nisam zahvalio i predložio mu da nastavi bez mene.

Indikator „dualne kulture“

Indikator „dualne kulture“

Ponovo sam pešačio, ponovo sam ostao nasamo s nepredvidivom florom i faunom Bornea. Ovde živi Rafflesia arnoldii, najveći i najsmrdljiviji (?!) cvet na planeti, na koji, srećom, nisam naišao. Već sam bio razmišljao gde bih, tu u prirodi, mogao zanoćiti… Odjednom, put se račvao! Nije bilo nikakvog putokaza, nije bilo ljudi niti vozila i sve što mi je intuicija govorila bilo je da – ne znam kuda dalje. U nedostatku bolje ideje, igrao sam se malo „Indijanaca“, približio se tlu i na osnovu tragova u blatu procenio kako poslednji trag guma vodi udesno. Krenuo sam tim putem. Hodao sam još neko vreme – verovatno kraće nego što se to meni činilo – kada se pored mene zaustavio jedan snažni Nissan s pogonom na četiri točka. Bio sam spasen! Uskočio sam u prikolicu ovog terenca i legao na sveže posečenu travu i rambutan. Gledao sam kako ogromno drveće promiče u suprotnom smeru. Bilo je visoko, veoma visoko, a krošnja se naglo širila tek pri vrhu ove tropske kompozicije koja je pre odavala utisak rastinja afričke savane. Pomislio sam kako to grane izbegavaju halapljive žirafe, ali i vrlo brzo pojmio kako na Borneu stvarno ima svega, ali ne baš i halapljivih žirafa.

Sledeći prevoz – jasno je da sam se ponovo našao u prikolici – bio je poslednji tog dana. Ljubazni otac dvoje dece („Video sam te još jutros kako stopiraš, ali išao sam u suprotnom smeru“) dovezao me je do asfaltnog puta, a potom i do grada. Mrak je pao, ali posle nekoliko pauza na drumskim pojilištima i nekoliko zastoja zbog rekonstrukcija i pretovara uglja, zajedno smo dospeli u taj ne mnogo poznati rudarski centar Maura Teveh. Uspeo sam! Nema tamo, u tom gradiću, ničega naročitog, osim što sam posle ko zna koliko vremena zaspao u pravom krevetu, gledajući TV program. I ovakva banalna rutina može biti egzotična. U mislima sam kreirao dalju agendu. Maura Teveh dobro je locirana na putu za Južni Borneo, odnosno pokrajinu Kalimantan Selatan. Taj put vodi kroz tri za mene ključne tačke – naselja Negara, Upau i Loksado – i završava se lukom Banđarmasin. Jastuk u jeftinom radničkom motelu (prenoćište staje pet dolara) bio je iznenađujuće udoban, a na televiziji lažu, isto k'o i svuda.

Legao na sveže posečenu travu i rambutan

Legao na sveže posečenu travu i rambutan

 

Ako ideš peške…

Negara je parče zemlje koje… Ne! Negara nije nikakvo „parče zemlje“. Ovde zemlje nema i čitavo selo podignuto je na drvenim dokovima. Sve je ovde na vodi: kuće, radionice, warung, škola, komunalna prostorija s neizostavnim zajedničkim televizorom. To što živiš na drvenoj skalameriji nad nepreglednim mokrim prostranstvima Bornea, ne znači da si lišen direktnog prenosa meča Aston Vila – Everton. Do Negare se stiže nasutom asfaltnom cestom, ali glavni „bulevar“ zapravo je kanal, dugačka vodena trasa ispresecana drvenim lučnim mostovima. Domaćinstva su povezana drvenim „ulicama“, dokovima ne širim od dva metra. Kao i svuda u Indoneziji, retko se pešači, a često vozi motocikl. I dole na vodi vrlo je živo: meštani prenose vodene bufaloe na ispašu, love i prodaju ribu, piju čaj s mnogo šećera, viču „Hello, mister“ kad ugledaju belca. Ne smeta tu ništa što je u vreme moje posete kišna sezona pobrkala stvari, pa je usred dana pljuštalo na sve strane. Voda ispod, voda iznad, a u sredini Negara, drvena „Venecija“ na južnoj hemisferi.

Negara jeste pravi „spektakl“, ali ne i zajednica u kojoj putnik može pronaći pravi mir i poželeti da ostane duže. Upau je upravo takvo mesto. Na tom približavanju Jugu, na autostoperskom putu za Upau, scenografija se ponovo menja, kao i nekoliko puta do tad na Borneu. Metalne i drvene brodove, široke reke, drvene toteme, plantaže industrijske palme, rudnike uglja i vodena prostranstva zamenile su zelene planine i potoci, vodopadi i viseći mostovi. Samo su me stabljike cimeta podsećale da sam još uvek na istom ostrvu. Čuo sam i ranije da je Upau lepo i mirno mesto, sa starim hinduističkim hramom, ali nisam znao tačno koji to drum vodi do njega. Jedan vozač kamiona ostavio me je na nekakvoj raskrsnici i rekao da, prema onome što on zna, Upau ne može biti daleko. Raskrsnica je bila neugledna i nije mnogo obećavala. Tamošnji prodavac svega i svačega kazao je da mi ne može reći kojim se putem najbrže stiže u Upau, ako mu ne kažem da li idem motociklom, automobilom, kamionom ili autobusom. Insistirao sam na tome da dužina puta ne može zavisiti od izbora prevoznog sredstva, a on je – onako zavaljen u nekakvu razdrndanu fotelju – samo prokomentarisao: „Pa ako ideš peške, pre ćeš se umoriti“. Krenuo sam putem za koji sam ja mislio da je najbolji. Pešice.

Ovde zemlje nema i čitavo selo podignuto je na drvenim dokovima

Ovde zemlje nema i čitavo selo podignuto je na drvenim dokovima

Gulio sam đonove na uskim serpentinama kroz „slatko drveće“. Dve osobe na jednom motociklu pretekle su me i dobile kratku potvrdu da je moj krajnji cilj zaista Upau. Pretpostavljam da se vest brzo proširila, jer se već posle desetak minuta na motoru pojavio seoski nastavnik engleskog jezika i ponudio se da bude moj domaćin. I bio je moj domaćin, u punom značenju te reči. U porodici Pak Sudirmana proveo sam tri dana. Oprao sam prljave majice i farmerke, brčnuo se u hladnom plićaku, održao čas engleskog učenicima lokalne škole (present simple tense ili tako nešto), prisustvovao omladinskoj proslavi u protestantskoj crkvi, probao domaći goveđi rawon, profinom sinu govorio o Ramonesima… Kada sam odlazio, spakovali su mi limenku Coca-cole, nešto kikirikija i kitnjikez od durijana koji ovde zovu dodol. Značaj egzistencijalističke bravure „Ako ideš peške, pre ćeš se umoriti“, shvatio sam tek kasnije, kada sam stigao u Loksado.

Do Loksada su me dovezli motociklom. Na samom ulazu u selo po kojem je ceo kraj dobio ime ime, ugledao sam (gle čuda!) još jedan motocikl. Ali ovaj dvotočkaš prenosio je tuce bambusovih debala dužine više od deset metara! Ovakav bi tovar u Evropi zahtevao, u najmanju ruku, omanji kamion. I tek tad mi je bilo jasno: izbor prevoznog sredstva ovde zaista ima neki svoj intimni odnos s osnovnim mernim jedinicama i u taj odnos ne bi trebalo zalaziti… Ova scena s bambusom za nekoliko sekundi odložila je moj pogled ka „pravom“ Loksadu, onome što sam u prvi mah primetio tek kao pozadinu. Planinska reka, širok pogled, sunce, viseći most, golišava deca na splavovima, nekoliko planinskih puteljaka koji vode u nova sela i nove prirodne lepote; nove dimenzije onoga što se naziva Loksadom.

Smestio sam se kilometar ili dva uzbrdo, u zaseoku po imenu Malaris. Izdignuti drveni objekat, pod od poprečnih dasaka, mala prazna soba s prozorom i pogledom na drvo rambutana. Sasvim dovoljno za mene, moj veliki ranac i malu vreću za spavanje. I mnogo komaraca! Odatle sam kretao u istraživanje dva skrivena vodopada, jedne velike rumah adat, nekoliko (manje ili više bezbednih) visećih mostova. Ovde sam naučio da svinje znaju kako se ljušti i jede rambutan (uopšte nije jednostavno!), obradovao decu poklanjajući im obične hemijske olovke, pomogao „komšiji“ da prenese nekakve fosne, dovršio Saidov „Orijentalizam“, fotografisao grupu nestvarnih žutih leptira. U novogodišnjoj noći u Malarisu nije bilo struje. U mraku, u džungli, zapalio sam jedan kretek. Dakle, bilo je karanfilića, naravno i cimeta, falilo je samo – kuvano vino. Dok sam pušio cigaretu – ovu sam lošu naviku pokupio u Indoneziji – čuo sam dangdut pevaljku i ostale zvuke sa sklepane bine. Muzika, tamo dole, na reci…

Planinska reka, sunce, viseći most, golišava deca na splavovima...

Planinska reka, sunce, viseći most, golišava deca na splavovima…

 

Visoka politika

Ne razumeju svi Indonežani značenje ispruženog palca kao (univerzalnog) autostoperskog znaka za iskanje prevoza ili pomoći na putu. Doduše, nije stvar dramatična kao, recimo, u nekim afričkim društvima gde ispružen palac može značiti ličnu uvredu, ali istina je da ovom gestu u celoj Jugoistočnoj Aziji često manjka informativnosti. Mnogi pomisle kako je to samo ljubazno javljanje, pa onda otvore prozor, iskeze se koliko mogu i jednako otpozdrave ispruženim palcem. I bez stajanja nastave svojim putem dalje. Ponekad je lakše ispružiti ruku i praviti vertikalne poteze otvorenom šakom, pokazujući molbu vozaču da uspori ili stane. Ukoliko dođe do inicijalne komunikacije i upita o pravcu kretanja – Mau ke mana? – stvar postaje mnogo lakša.

Ali s ovim gospodinom nije bilo mnogo pregovaranja, tačno je znao šta hoću i ponudio mi prevoz u pravcu Banđarmasina. Bio je sam u automobilu i seo sam na suvozačevo sedište. Ono je ovde na „pogrešnom“ mestu, jer se u Indoneziji vozi levom stranom kolovoza. Posle nekoliko kilometara, ispred nas stvorila se duga kolona vozila. Čekali su u redu za benzin. Na Borneu se crpi mnogo sirove nafte i proizvede mnogo njenih derivata, ali našli smo se usred predumišljene nestašice. Čekalo se poskupljenje! Visina državnih subvencija za benzin i vlasnička struktura nacionalne naftne kompanije značajna su pitanja „visoke politike“ u Indoneziji. Moj ljubazni saputnik posegao je tada za pojasom, izvukao revolver i stavio ga iznad komandne table. Zaobišli smo čitavu kolonu vozila, natankali benzin i otišli neplativši. Ili barem ja nisam video nikakvu razmenu novčanih sredstava. Kada se vratio u automobil, moj saputnik je rekao: „Ne brini ništa, ja sam iz policije“. Bilo mi je jasno da se udaljavamo od prirodne džungle, a približavamo onoj gradskoj.

Udaljavamo se od prirodne džungle, a približavamo onoj gradskoj

Udaljavamo se od prirodne džungle, a približavamo onoj gradskoj

Banđarmasin je milionski grad i svakako ima svoje čari. Reka Martapura, ogromna futuristička džamija Mesjid Raya Sabilal Muhtadin, uske ulice, domaći slatkiši, ljubazni brica poreklom s ostrva Madura koji mi je obrijao bradu, ali ostavio brkove. Međutim, dolazak ovde za mene je značio nešto drugo; predstavljao je vraćanje u realnost Indo-grada. Povratak u carstvo tropskih mirisa koji se lepe. Doduše, i “evropski” mirisi mogu biti upecatljivi. Zna biti lepo kad osetiš Dunav, pečene paprike u jesen, blizinu obućarske radnje ili pekmez od kajsija. Međutim, ovi su mirisi blagi za oči, nešto kao formula Johnson & Johnson. Ovde mirisi grizu! Beskonačni lavirint prljavih kanala, zelene pijace, zakrčenja u saobraćaju, prženi pirinač, old school lepljenje gume točka na biciklu (takozvana „flekica“), benzin koji se prodaje „na kilo”, paljenje plastičnog otpada, palmino ulje, javanski šecer, krema od škampa, kretek, mačke i kokoške, otrov za pacove, zalutalo krdo koza, izduvni gasovi, oprani veš sa bezdušnom oceans blue aromom.

Posle nekoliko dana u gradu koji sam ipak zavoleo na jedan poseban način, bilo je vreme da napustim ovo ostrvo. I pered svega nabrojanog, ono je za mene i dalje mirisalo – na cimet. Iz luke Banđarmasin na Jugu Bornea, nazad ka luci Surabaja na Istoku Jave, brod ne tako spektakularan kao Mahkota nusantara, plovio je nešto manje od 24 sata. A to je praktično ništa za ovog sada već iskusnog moreplovca.

Bilo je vreme da napustim ovo ostrvo

Bilo je vreme da napustim ovo ostrvo

 

 

Advertisements

3 comments on “Autostoperski vodič kroz Borneo

  1. Povratni ping: Reborneo | Telep Apatija

  2. Povratni ping: Po preporuci lekara | Telep Apatija

  3. Povratni ping: Ljubičasti tenkići | Telep Apatija

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Information

This entry was posted on Septembar 5, 2015 by .

Twitter

Instagram

Celebrating the Indonesian Independence Day 🇮🇩
#merdeka 'Becak' driver has my backpack 🎎
#becak #rickshaw #keraton #solo #java #indonesia Another town, another football club, another struggle 
#persis #solo #pasoepati #football I met my childhood hero ☯
#brucelee Rawa Pening lake
#fishing #lake #salatiga #java #indonesia In front of our old garage. 
#flowers #doors #concrete #java #indonesia
%d bloggers like this: