“Sutra je kod vas praznik?”
“Da, Maha Shivaratri. Dan Šive.”
“I? Kako to izgleda? Hoće biti nekakve proslave u hramu?”
“Ne znam. Sutra ćemo svi biti zajedno. Pušićemo hašiš, cela porodica.”
“I to je sve što radite tog dana?”
“Yes. Very good day. Everybody happy.“
“Zavičaj Budin i zemlja vatrenog hinduizma”
Odnos stanovnika Nepala prema istoriji, religiji, običajima i ritualima, ipak je za nijansu kompleksniji od onoga kako je to moj konobar predstavio, nabrzinu, dok je donosio plehani tanjir s pohovanim bananama.
Retko je gde odnos prošlosti i sadašnjosti tako složen kao u ovoj planinskoj zemlji koja dugo pamti: putevi napretka se obazrivo traže uz ceremonijalno poštovanje zapovesti starine, piše Ilustrovana Politika u izdanju iz marta 1974.
Broj 801 na naslovnoj strani donosi fotografiju Katmandua. Časopis sam kupio na veb stranici kupindo.rs za 120 dinara. I onda sam otišao u Nepal. Da vidim šta se promenilo u poslednjih 50 godina: od marta 1974. do marta 2024.
Pametan odgovor na ovo pitanje – i dalje nemam.
Opšte je mesto da su društva u Aziji čudna, bučna i mirišljava kombinacija tradicije i modernosti. Ponekad to ispadne bolje, katkad se spektakularno uruši. Većina je negde između.
Od pre četvrt stoleća, Nepal je bio tajanstvena zemlja u Himalajima – trostruko zaključana planinskom zabačenošću, nedostatkom puteva i despotskom voljom naslednih vladara, svemoćnih maharadža Rana, koji su od nepristupačne egzotike pravili zid da ih brani od dvadesetog veka, navodi se u reportaži u Ilustravonaj Politici koju potpisuju novinar Đorđe Radenković i fotoreporter Zoran Sekulović.
Kako to danas izgleda? Postoji li (stakleni) zid koji Nepal brani i od 21. veka?
Centralnu tačku Katmandua čini trg: Dourbar Square, ili kako ga ovde češće nazivaju Hanuman Dhoka. Isti je kakav je i bio vekovima. Uz vidljiv prodor gedžeta aktuelnog stoleća.
Tu su Kraljevska palata i Nacionalni muzej. Portreti vladara, slike trga i hramova na njemu iz prošlih vremena. Vojnik stoji ispred u paradnoj uniformi iz 18. veka. Ne pomiče se. Beli opasač, turban, fino šticovani brčići. Stiska pušku znatno stariju od sebe.
Pred njim, tri tinejdžerke đuskaju i snimaju sve za TikTok.
Federalna Demokratska Republika Nepal broji oko 30 miliona stanovnika. Smeštena je između Tibeta i Indije.
Govori se nepalskim jezikom. I na još nekoliko desetina lokalnih. Svaka etnička zajednica ima svoj jezik ili dijalekat, prepoznat ustavom. Nijedna grupa ne čini većinu. Zemlja je to mnogih zajednica – Chhetri, Bahun, Magar, Tharu, Tamang, Newar, Musalman, Yadav – koje je istorija dovela na ovaj jedinstven geografski prostor.
Najveći deo njih su hinduistički ili budistički vernici. Granice mitova ove dve tradicije nisu jasno određene.
Rečima reportera Ilustrovane Politike: Nepal je zavičaj Budin i zemlja vatrenog hinduizma. U svojoj dugovečnoj širokogrudosti on je ne samo izmirio nego i samouvereno izmešao dve religije. Pri tom se zbog hindu bogova spustio na zemlju, a ateistički, racionalni Buda neočekivano je za sebe popet na nebo ceremonijalnog obožavanja.
Nacionalni dohodak po glavi stanovnika se procenjuje na tek nešto više od 100 dolara mesečno, što zemlju stavlja u najsiromašniju petinu na globalnom nivou. Na ovoj listi ispred Nepala su, na primer, Kirgistan, Etiopija, Istočni Timor.
I da, imaju onu smešnu zastavu, jedinu na svetu koja nije četvorougaonog oblika.
Pršti sveži korijander
Na glavni trg – onaj s naslovne strane časopisa iz 1974 – dolazi se kroz lavirint uskih ulica.
Motori, bicikli, tricikli, tezge, prodavci, deca, babe, monasi, šamani, samozvani vodiči, hohštapleri, znatiželjnici. I psi, mnogo pasa. Uglavnom lenjo lenčare na suncu i deluju da su jedini koje svo ovo ludilo ni najmanje ne dotiče.
Konfuznije je od Hanoja, miroljubivije od Marakeša. Ko ima vremena za evropske pripreme, nek se prošeta Napuljom. To je dobar početak.
Kao i na jugu Italije i ovde se svake druge sekunde čuje ono bip-bip. To je taj isti, prepoznatljivi, ovlašni odnos ka sireni na motoru. Ne koristi se da se neko uzbuni, privuče pažnja, javi poznaniku, dopadne devojci. Ne, signali se konstantno odašilju i vraćaju i u tom galimatijasu truba oni nude jedinstven smisao.
Postaješ svestan predmeta oko sebe. Vidiš tako što čuješ. Nešto kao šišmiši.
Čuješ i njuškaš. Jer okolo se širi miris izduvnih gasova, ritualnih štapića od sandalovine, veša opranog domaćim sapunom, karija i tibetanske bivolje kobasice.
Iz hramova, obućarskih radnji, mesara, prodavnica, ponekad ne većih od dva ili tri kvadratna metra vise stare cipele, kozje glave, sveže očerupana pilad, plastično posuđe, ljute papričice, đinđuve od jakove kosti, mlad kokos.
Na zapadnoj strani trga je Maju Dega, poznat kao “hipi-hram”. U reportaži s prozaičnim naslovom “Buda je uvek budan” piše: Budine oči pažljivo posmatraju stare znance i nove čudne vernike – hipike.
Još uvek je tu toponim Freak Street (ulica čudaka), ali starih hipika više uglavnom nema. Malobrojni strani posetioci ipak muvaju se okolo i odmaraju na stepenicama istog tog hrama.
Evropljani željni avanture provalili su Nepal još šezdesetih. Dokumentarac “Put za Katmandu” (Road to Kathmandu, 1975) opisuje kako su hipici ovde pristizali iz Londona – kamionom.
Gde god da pođeš posmatra te Kaal Bhairav, razarajuća manifestacija Šive. Upečatljiva, u mnogo više boja nego drugi hramovi, visoka više od tri i po metra. Ovo je, kažu, najveće predstava ovog boga i veruje se da je isklesana od jedne stene.
U svako doba dana i noći, vernici prilaze, pale sveće i štapiće, izvode voje rituale, kao da ne postoji bučni svet oko njih.
Malo dalje je klula Basantapur. Lokalci sede na stepenicama hrama i puše. Iznose im čaj s mlekom. I porcije momosa, nepalskih slanih gomboca. Testo je lepljivo i rastegljivo, a unutra meso (pileće ili bivolje) i povrće. Iz momosa, pri svakom grizu, pršti sveži korijander i mnogo različitih ukusa.
Lokal je skučen, zagušljiv i prljav, baš kakav treba da bude.
“Tužna sreća žive boginje”
Na trgu živi i – Ona. Kumari Dewi, izabrana devojčica, zaštitnica grada, živa boginja. Manifestacija moćne boginje Taleju Bhawani.
Ilustrovana Politika piše o da je ovo religiozna izuzetnost nepalske prestonice. To je devojčica koja se uvodi u božansko zvanje što će ga, kao vestalka, zardžati do puberteta, najčešće trinaeste godine kada će je smeniti nova malena naslednica – i tako se u beskraj održava nebeski kontinuitet.
Kako je došlo do takvog, čudnog postupka?
Davno, u devetom veku, jedan kralj loze Mala prognao je iz Katmandua devojčicu koja je uporno za sebe tvrdila da je devica-boginja; posle toga njegova kraljica je uobrazila da se sveta izgnanica uselila u nju pa je vladarskog supruga počela da muči svojim vizijama, odbijajući i bračne dužnosti.
Objašnjenje iz časoposa je možda zanimljivo čitaocima, međutim, teško da je ono pravo i sasvim sigurno tek je jedno od mnogih legendi. Tradicija obožavanja device postoji mnogo duže, ali izbor žive Kumari najverovatnija datira iz 17. veka.
Legende uglavnom počinju tako što kralj (nije to uvek isti kralj iz dinastije Mala) s boginjom Taleju Bhawani baca kockice.
Igra biva poremećena najrazličitijim dramskim obrtima – od kraljevog nespretnog udvaranja do kraljičinih ljubomornih scena – i na kraju vladar uvek odluči da je jedini izlaz obožavanje žive devojčice, otelotvorenja ćudljive boginje.
Kojoj se, je l, udvarao. Ili nije.
Ispred devojčicine palate Kumari Ghar je živo. Vernici i znatiželjnici se muvaju unaokolo. Prodavci nude svemoguću tigrovu mast, prašnjave, bronzane statue Bude, i tibetanske zvučne činije. Takođe prašnjave.
“Stavi na dlan dlan, oseti kako vibrira. Donosi mir celom telu. Voda iz ove posude će te izlečiti, a cveće će bolje rasti.”
Iz džepa mnogi vade i pokazuju sliku Trišne Šakja, trenutne princeze.
Devojčica mora biti iz Newari etničke zajednice (najbrojnije u dolini Katmandua) i pripadati kasti Shakya. Ostali parametri za izbor su neuhvatljivi. Navodno, devojčica mora ispunjavati 32 kriterijuma.
Kasnije će Rašmila Šakja, žena koja je bila princeza od 1984. do 1991. u knjizi “Od boginje do smrtnice” (From Goddess To Mortal: The True Life Story of Kumari, 2005) – može da se pazari po knjižarama u gradskoj četvrti Thamel – ispričati da to baš ne izgleda onako kako je i sama čitala u člancima i knjigama.
Ne razume, kaže, kako to devojčica od tri ili četiri godine može imati telo kao banjan drvo, butine poput jelena ili glas mek i jasan kao u patke.
Ili trepavice kao krava (?!). Da, i to se traži.
Kad prođeš pored njenog hrama, ne vidiš je, ali znaš da je kod kuće.
Ilustrovana Politika piše: Vrlo retko, sva pritisnuta nakitom i veličanstvenom odorom na sićušnom telu, upadljivo namazanih očiju ona se za časak pojavi na prozoru svog neprikosnovenog boravišta.
Jednom godišnje pronesu je ulicama grada u raskošnom palankinu i tada joj se pokloni kralj sa celim građanstvom.
To se dešava tokom festivala Indra Jatra (u jedanaestom mesecu nepalskog lunarnog kalendara), najveće svetkovine Katmandua. Princeze unapred znaju kada će biti predstavljene stvarnom svetu.
“Ponekad sam bila usamljena i naravno da sam jedva čekala tih 13 događaja u godini kada sam mogla da idem van svog hrama”.
Rašmila Šakja se, kao i princeze pre i posle nje (kraj mandata najčešće se vezuje za prvu menstruaciju, ali nije tako striktno određen), vratila u taj stvarni svet. Škola, fakultet, posao. Teret postojanja koji svi nosimo.
Uz nekoliko dodatnih tegova: rupa na mestu gde je bilo detinjstvo ili uverenje mnogih muškaraca da je zaljubljivanje u bivšu Kumari – baksuzan.
Sunce sija jače, putevi postaju gori
Katmandu je tek jedan od tri istorijska glavna grada, iako se druga dva ne spominju u časopisu od pre 50 godina.
Baktapur i Patan takođe imaju svoj Dourbar Square, svoju palatu, svoje hramove, svoje princeze.
Prvi je mirniji i još više otvoren svakodnevnom životu. Mogu se videti porodice kako dele obrok ili dečak koji mirno prolazi dok vuče koze za uši. Drugi je elegantniji, mirniji, ima najviše golubova i najbolji muzej u zemlji.
Napuštanje bilo kog od ta tri grada znači potpunu promenu okruženja. Sve se menja. Sunce sija jače, putevi postaju sve gori. Tvoj motor gasi se na nizbrdicama. Ili se buni na strmim usponima sela Dolu kod budističkog manastira i ogromne statue Padmasambhave.
Ljudi koje srećeš, sede ispred kuća zagledani u neke svoje dileme. Kad vide izgubljene belce s ne baš sjajnim veštinama baratanja dvotočkašem po šoderu, samo sklope ruke, osmehnu se i kažu: “Namaste“. Naglase poslednji slog.
Ako putuješ na dan Šive s početka priče – Šiva, Višnu i Brahma su tri najveća hinuistička božanstva – nailaziš na dodatne komplikacije.
Usporavaju te deca koja za praznik glume jednu vrstu simpatičnih drumskih razbojnika. Razapnu kanap preko ceste i traže novac da prođeš. Deset ili 20 nepalskih rupija (oko 15 centi) sasvim je dovoljno.
Kažu ti “Dhan'yavāda” (hvala) i omoguće prolazak.
Bolji putevi najavljeni pre pola veka čekaju na bolja vremena.
Indijci, Kinezi, Rusi, Amerikanci, grade deonice tranzicijske magistrale koja će prolaziti kroz Nepal.
Ilustrovana Politika dodaje: Staraju se o presecanju puteva koji su presudni za ovu državu, uvučenu u Himalaje i ispresecanu grebenima – Katmandu je već poodavno povezan vrlo dobrim putevima sa Indijom i Tibetom.
Međutim, 2024. se, na primer, do nacionalnog parka Chitwan – morao sam tamo da odem i vidim čudesnog nosoroga u divljini – udaljenog oko 170 kilometara autobusom putuje najmanje sedam sati. Ali na kraju budeš zadovoljan, kad vidiš gde si stigao.
Putnici su strpljivi i ne ljute se mnogo. U dolini reke Rapti (da, ima krokodila, ako nekog zanima) više od infrastrukture, to jest njenog nedostatka, ljuti ih neprijateljski raspoložena fauna.
“Sinoć mi je opet nosorog došao u baštu. Sve je uništio!”
Himalaji, lešinari, leopardi
Većina stanovnika Nepala donedavno se bavila poljoprivredom. U poslednje vreme servisna industrija preuzima primat.
Ilustrovana politika iz 1974. beleži: Vekovi su proticali, pagode su građene i rušene, a život na poljima se malo menja – sve do poslednjih godina.
U selu Bhatedanda u oblasti Dhulikhel tokom dana su ljudi na tim istim poljima. Žene – gotovo uvek su to žene – nose teške tovare čudno zavezane preko čela. Okolo pasu koze. Iznad lete lešinari.
U smiraj dana, vraćaju se u selo. Kada vide strance iznose najbolje stolice i teraju te da sedneš s njima. Onda vade fotografije i pokazuju živu i ne baš tako živu rodbinu.
Ne znam, naravno, da kažem više od nekoliko reči na nepalskom (osnovne fraze ispisane na mapi Katmandua), ali nekako se razumemo. Ili se stvarno dobro pravimo.
Na televiziji se gledaju američka wrestling takmičenja (da, oni ludaci koji se pretvaraju da se tuku, mnogo gore nego što se ja pretvaram na govorim nepalski).
To što se život na poljima menja znači da u selu Bhatedanda imaju fantastičnu pogodnost novog doba – odloženo gledanje na televiziji. Tako mogu, iznova i iznova, da vraćaju na wrestling mečeve u ženskoj konkurenciji. Mnogo im je zabavnije kad se žene tuku.
Iz svog dvorišta oni vide venac Himalaja, “krova sveta”. Međutim, za njih je to jučerašnja vest. Uopšte ne gledaju u tom pravcu.
Ja, s druge strane, ne mogu da skinem pogled s Himalaja.
Sledećeg jutra motor u potpunosti odbija poslušnost.
U roku od sedam sekundi delegacija sačinjena od dečaka starosti, otprilike, pet do devet godina, pojavljuju se na licu mesta. Od malena su naučeni da je motor osnovno prevozno sredstvo i sve već znaju. Jedan govori engleski i prvi se obraća.
“Postavi ga na dve noge da pogledam. Jesi povukao saug?”
Čitavo selo se okupi i veća. Imaju temu dana. Izgleda da je nešto sa strujom. Nije akomulator, sirena radi. Sigurno je svećica. Pozivaju dežurnog mehaničara i stvar se rešava zadivljujuće efikasno. Nova svećica dobro radi, a staru sam poneo kao suvenir.
Dok mehaničar obavlja svoj posao, svi besposleni muškarci u krugu od jednog kilometra zadesili su se u razgovoru. Razgovaraju kako su prethodne nedelje našli mrtvog leoparda.
“Rekli ste da ovde nema opasnih životinja.”
“Pa dobro, ima leoparda.”
Brdo s dlakavim lopovima
Povratak u grad je povratak u haos. Ali sve je drugačije. Sada uspevaš da pojmiš urbane lavirinte. To je onaj tvoj Katmandu.
Najbolje ga je osmatrati dok zalazi sunce, s brda Svajambunat, iz “hrama majmuna”.
Do budustičke stupe penješ se stepenicama. Stotinama stepenica. Ponestaje ti dah, a majmuni i psi presecaju ti put.
“Ponekad se posvađaju. Majmuni protiv pasa.”
Još kad prilaziš brdu ulicoma zapadnog predgrađa već se najsmeliji među simpatičnim primatima pojavljuju. Tumaraju po banderama i gelenderima. Onda uđeš u prodavnicu da kupiš koju bananu ili čips i počastiš ih.
Ali nećeš stići. Pre nego što shvatiš gde si, jedan od njih će ti se prišunjat i ukrasti hranu.
Primetićeš samo dlakavi dodir i nestanak predmeta iz svoje ruke. Naposletku, teško se to može nazvati krađom. Žitelji drevnog hrama dobro znaju da je ta hrana baš njima namenjena.
Sa prolaženjem vekova, prvobitna stroga skromnost Svajambunata se menjala; on je stekao pozlaćenu četvrtastu kupolu ‘toran’, sa trinaest pojaseva, kao trinaest stupnjeva putovanja ka nebesima, piše Ilustrovana Politika.
U hramu postoji ‘molitveni mlin’ čovečje veličine, a na stotine istih takvih malih ‘mlinova’ smešteno je u udubljenjima kružnog oboda stupe. U Unutrašnjosti svete mašine nalazi se cilindar oko kojeg je omotana hartija sa utisnutim rečima molitve.
Sa vrha pozlaćenog kubeta spušta se na sve strane konopci sa zalepršanim komadićima platna: na njima su takođe tekstovi molitvi koje ‘kazuje’ himalajski vetar.
Hram se obilazi u smeru kazaljke na satu. S jednakim mirom i jednakim pravom: sveštenici s Tibeta, lokalci, turisti, prosjaci, deca. Zavrtiš onda i ti taj metalni mlin i čekaš šta će se dogoditi.
Ništa. Samo još jedan majmun skoči pred tebe. Nastavi svojim putem. Potpuno te ignoriše. Ovo je i ipak “hram majmuna”, a ne hram turista.
Noć padne brzo i odjednom
Moja Ilustrovana Politika najavljuje snimanje filma “Svi predsednikovi ljudi” s Robertom Retfordom i Dastinom Hofmanom u glavnim ulogama, a koji će u bioskope stići dve godine kasnije.
Fudbaleri Jugoslavije su pred svetsko prvenstvo u Nemačkoj ‘74 bili poslovično skromni: “Brazilci nas mnogo hvale”.
U muškim razgovorima dalje se govori o tome kako pantalone gube manžetne, dok Belokranjska trikotažna industrija reklamira muške gaće za kupanje od likre, modele “Savo” i “Mirko”.
Francuska glumica Andrea Ferol izazvala je lavinu reakcija svojom pobunom protiv “vladajuće mode mršavih”. Beogradski časopis objavljuje stavove domaćih čitateljki u tekstu pod naslovom: “Vole punačke, ali tajno”.
Na večeru u Katmanduu možeš na tipičnu Newari hranu u restoran Harati. Ništa živo ne piše na engleskom i nema nijedne slike, ali dogovoriš se nekako sve.
Priđe ti vlasnik i na sva usta hvali hranu.
“Probajte Chatamari. Nepali pizza, yes. Moji gosti najviše vole čorbu od pasulja. Jeste li vegetarijanci?”
Na zidu vise slike s poznatih maratona u Bostonu i Amsterdamu. Ispostaviće se da je šef sale nekad bio i najpoznatiji nepalski trkač.
“Sada više ne mogu. I'm fat now.”
Pipa se po trbuhu. Možda nije u takmičarskoj formi, ali sigurno da azijski maratonac iz vizure novinara s Telepa nikad ne može poneti laskavu titulu – debelog.
Večeru je najbolje zaliti “tibetanskim vrućim pivom” kojeg zovu tongba, u jednoj od prčvarnica u četvrti Thamel. Tongba je alkoholno piće na bazi prosa karakteristično za Tibet, Butan i istočne planinske predele Nepala.
Gost sam naliva vruću vodu u posebni drveni krčag, čeka na fermentaciju i sisa kroz specijalnu slamčicu. Doliva vodu koliko god želi. I napije se za 120 dinara.
I ovde je gazda kafane na zid obesio svoj portret. Iz mlađih dana. Zauzima počasno mesto, odmah pored portreta Džona Lenona.
Noć u glavnom gradu Nepala padne brzo i odjednom. Vrlo rano ulice postanu puste, deluju kao da je tri sata posle ponoći, utorkom.
Rade barovi, smutne diskoteke i sveprisutni karaoke klubovi. Za spektakularni završetak dana.
Pevaju se univerzalne slatkaste pesmice ili domaći hitovi. Oni zvuče otprilike kao Novi fosili ili Magazin. Na nepalskom. Dakle, užasno.
Ali onda se kao dobri duh pojavi jedan iskusniji lokalac koji zna da te natera da se prodrmaš. Odvrne Blondie ili Rage Against the Mashine.
I onda – hteo ne hteo – moraš da se prihvatiš mikrofona i 17 puta uzvikneš najjednostavniji refren na svetu:
Fuck you, I won't do what you tell me!
Telep Apatija 
Comments
3 komentara na “Tragom jedne Ilustrovane Politike: Put za Katmandu, pola veka kasnije”.
Sjajno, svaka cast za reportazu i za sav ostali rad!
VolimVolim
Hvala!
VolimVolim
Divno, kolega 🙂
VolimVolim