Jutros su mi izmerili rektalnu temperaturu.
Moja rektalna temperatura je savršena. Panda u belom mantilu konstatovao je kako u svojoj karijeri još nije video tako savršenu rektalnu temperaturu.
I uopšte mu nije jasno – rezonuje dalje panda u belom mantilu – iz kog to razloga moje telo odbija da prikaže jednu prostu, ljudsku, mesnatu erekciju? Kad su već sve moje biološke funkcije u redu, je l’.
Pored mene leži jedno gnusno žensko biće u depresiji. Ružna je. Gledam bolno usečene tragove lastiša belih gaća na njenim ružičastim slabinama.
Navraćao je panda iz Udruženja za zaštitu homosapijensa. Gaje ozbiljne nade u nas dvoje, misle da ćemo izroditi potomke. Objasnio mi je – biranim rečima, nediskriminatorno – da sad stvarno već nije u redu. Oni su dakako strpljivi, međutim… Ne znaju, kaže, šta više da rade sa mnom.
Ja i dalje posmatram ovu kučku pored mene. Zar neko stvarno očekuje da je jebem?
Ona progovara. „Moram priznati da…“ Ne slušam je. Nikada ne slušam ljude koji počinju rečenicu sa: „Moram priznati da…“
Hm, ljude. Mi smo jedini ovde. Ona i ja. Ne znam ni kako se zove. Verovatno piše na tabli ispred našeg kaveza, ali me je bolelo da pročitam.
OK, ona nije tako ružna. Ali mrzim je. Oh, kako je samo mrzim!
Razmišljao sam da joj rascopam glavudžu ovom metalnom činijom u kojoj nam dostavljaju obroke. Uf, to bi bio prizor! Smrskani parčići lobanje, krv, zubi, moždano tkivo leti na sve strane. Dok mladunci pande – posetioci rezervata koje je dovela učiteljica iz osnovne škole „Jao Ming“ – mobilnim telefonima najnovije generacije fotografišu ove fantastične primerke ugroženih homosapijensa.
Ali neću je ubiti.
Previše sam melanholičan za tako nešto. Kljukaju nas nekim šarenim pilulama. Jednom dnevno, posle doručka. Prepoznajem njihovo dejstvo.
Takve pilule nekada sam gutao po završetku stresnog dana na poslu. Pre nego što su pande zagospodarile planetom i pre nego što su homosapijensi postali ugrožena vrsta, ja sam radio u banci. U odeljenju za keš-kredite.
Imao sam sve. Stan, Toyotu, devojku, ljubavnicu, kolekciju kravata, draj kuker, noćnu kremu PH vrednosti 5.5 i člansku kartu u lokalnom golf klubu. Ali nikada nisam igrao golf, to je malo dosadno. Uglavnom, imao sam sve.
Erland Lu za mene bi rekao da sam bio – briljantan.
Panda iz Udruženja za zaštitu homosapijensa ponovo je dolazio.
Rekao sam mu da se jebe.
Zaturio je svoj jedini dred iza svog slatkog malog pandinog uveta. Mislim da smo počeli na loš način, kazao je. Slažem se, rekao sam. Sledeći put ostvarite nešto viši stepen bliskosti pre nego što umnom biću strpate toplomer u dupe.
Nego, mogao si trknuti da mi kupiš cigare. Koja marka, pitao je. Lucky Strike, rekao sam. I nemoj da su ti dali jednu od onih paklica na kojoj piše da mogu dobiti upalu pluća i rak grlića materice. Uzmi mi one što izazivaju impotenciju.
Uzgred, kako tvoja erekcija, pitao je. Kako tvoja kolekcija panini sličica fudbalera sa svetskog prvenstva u Italiji 1990, uzvratio sam pitanjem. Ja nemam kolekciju panini sličica fudbalera sa svetskog prvenstva u Italiji 1990, kazao je. O tome ti pričam, rekao sam.
Zidovi su memljivi, ali mural je lep. Prirodno stanište homosapijensa. Grad. Otisak društva u prostoru.
Bio je panda s francuskom kapom da nacrta mural. Generičke zgrade i ulice. Iskrivljena bandera, po koja žardinjera. Tip koji čisti cipele, tip koji prodaje kobasice, tip koji piša u javnosti. Sivo nebo i žuti tramvaji. Kuća.
Pravim se da ne znam da se iza zida prostire vlažna utopija ovih dosadnih ali simpatičnih crno-belih medvedića. Bambusi. Više bambusa nego što možeš da zamisliš. I zglavkasti crvi koji rovare unaokolo po rastresitom tlu. Tačno je, zglavkasti crvi prežive svaku geostratešku pizdariju.
Ne pokušavam da pobegnem. Što kaže moj prijatelj, ovde iz rezervata, majmun iz Kafkinog „Izveštaja za jednu akademiju“, mirnoća koju sam prihvatio u krugu ljudi, povrh svega, sprečila je svaki moj dalji pokušaj bekstva.
„Pa nije valjda pader?“
Ne nisam homoseksualac. Nemam ništa protiv njih, ali, da, imam empirijski razvijani refleks da naglasim kako, eto, nisam homoseksualac. Vaspitavan sam u patrijarhalnoj sredini, šta li? „Hahaha, to bi bila poslastica, da ovde hranimo homosapijensa koji je homić!“
Viđao sam i ranije ovog snishodljivog pandu, ali ne znam tačno koja je njegova uloga ovde. Pande su izgradile vrlo precizno određenu hijerarhiju, samo šta sam ja poprilično loš u čitanju ustaljenih oblika ponašanja i delanja u njihovoj civilizaciji. Mislim da je šef smene, tako nešto.
„Zato oni i izumiru, zato što imaju previše pedera. Zamisli šta bi se desilo kada bismo svi odjednom odlučili da postanemo peškiri?“
Argumenti koji sadrže reči: „Zamisli šta bi se desilo kada bismo svi“ bude u meni nadražaje slične onim koje osećam pri merenju moje savršene rektalne temperature.
Kada bi svi Kinezi odlučili da poskoče u istom trenutku, izazvali bi cunami koji bi potopio pola Sijetla. Kada bi oni koji su osuđeni da su izneverili ideale Revolucije, pred streljačkim vodom, u poslednjem trenutku, odlučili da se uhvate za jaja, bio bi to najbizarniji živi zid koji si ikad video. Ali neće.
To bi bilo malo glupo, zar ne?
Ležim u hladu i razgovaram sam sa sobom. „Ovo nije ljubav, ovo je silovanje!“
Pritisak je velik. Jer usiljeni su ovi pokušaji kopulacije u strogo kontrolisanim uslovima. Uzmu tako lepo dve jedinke, dva egzistencijalna bića, dva moralna habitusa i bez njihovog valjanog pristanka strpaju ih u ustanovu zatvorenog tipa (zatvor, ludnicu, prirodni rezervat, cirkus, društvo, državu, istoriju) i onda očekuju da te dve nesretne hrpe pohota i zabluda – vode ljubav. Samo zato što pripadaju istoj biološkoj vrsti, samo zato što su s istog kontinenta, samo zato što…
Oni ne prepoznaju u nama jednu kučku u depresiji i jednog čoveka bez osobina.
A ko su uopšte oni?
Ovog popodneva, panda iz Udruženja za zaštitu homosapijensa, doveo je svog prijatelja, takođe pandu iz Udruženja za zaštitu homosapijensa.
Imaju jednake zelene majice. S infantilnom ilustracijom dva homosapijensa – ženskim i muškim – u sezoni parenja. Prijatelj je poneo i iPhone, čisto da ovekoveči očekivanu ševu.
I zuri tako taj aktivista u mene, u ovo moje autentično trajanje, opipljivo kroz moje telo bez osobina. Vreba. Želi lepo ukadrirati prvu glatku penetraciju. I onda video-klip raspizditi na crno-beli Twitter ne bi li na taj način pokupio milione lajkova.
A milioni lajkova na Twitteru, bez sumnje, prouzrokovaće novu mesnatu erekciju. Ko zna, možda se ovaj panda iz Udruženja za zaštitu homasapijensa i sam ogrebe za neku glatku penetraciju. Popularnost na internetu je zanimljiva stvar.
Ali ja mu u tome neću pomoći.
„Prijatelju, ja l’ imaš možda upaljač? Da pripalim jedan Lucky Strike.“
Telep Apatija 