Priča o zelenim čarapama s crvenim tufnama

 

Jelisaveta je volela čarape.

Jelisaveta je prosto obožavala čarape. Uživala je dok ih kupuje, poklanja, pere, suši, pravi od njih zamotuljke i polaže ih u gornju fioku. Oh, to tako smiruje.

Jelisaveta je verovala da samo ona drži magični ključ tajne prostorije u kojoj se nalaze sve nove čarape ovog sveta. Njena tajna misija bila je da niko nikada ne ostane bez čistih čarapa, pripremljenih za sutra. Poklanjala ih je suludo, poklanjala ih je orgazmično. Svakom umnom biću koje bi se inkarniralo u njenom melodramatično nesadržajnom trajanju sledovale su – čarape. Muške, ženske, sportske, elegantne, najlonke, dokolenice, čarape za S&M pizdarije, čarape za pecanje. Verovala je da gradonačelnica jedne vibrantne, pomalo bajkovite, lokacije koja je globalni epicentar proizvodnje čarapa.

Ali Jelisaveta nije bila gradonačelnica. Radila je u Pošti. Na šalteru. I živela je u jednom nezapamtljivom kontinentalnom gradu, koji nikako nije bio grad Žuđi u kineskoj provinciji Žeđiang, a koji jeste globalni epicentar proizvodnje čarapa. U njemu se godišnje načini osam milijardi primeraka, te je procena da svaki stanovnik ove usrane plavičaste planetice ima oko 3.7 pari čarapa proizvedenih u ovoj varošici koju nazivaju još i Sock City. Ti koja ovo čitaš verovatno imaš i više od tih 3.7, jer na svetu je nešto više od milijardu homosapijensa koji uopšte ne poseduju čarape. Što Jelisavetu poprilično rastužuje. Ceo život posvetila je čarapama, poklanjanju čarapa, a mimo nas tabana milijardu pizdeka koji nikada razumeti neće tu uzvišenu baršunastu lepotu zelenih dokolenica s crvenim tufnama.

Uzvišena baršunasta lepota zelenih dokolenica s crvenim tufnama

Toga jutra, Jelisavetin sin Živorad polazio je na matursku ekskurziju. U Barselonu. Tu urbanistički fantastično promišljenu, još jednu pomalo bajkovitu lokaciju. Autobusi su bili poslagani tako da nijedan živi stvor ne bi pomislio da samo što nisu krenuli ka istom geografskom cilju. Putna groznica tresla je improvizovani parking. Direktor škole pojavio se u startas patikama, belim čarapama i flanelskoj trenerci. Dečaci su pili vodku natočenu u plastičnu flašu minakve i pipkali devojčice i njihove mlade dupeške. Devojčice su se pravile važne – one se uvek prave važne – i srkale istu tu transparantnu takućinu. Živorad je čitao knjigu.

Erih Kestner. „Fabijen: Priče jednog moraliste“.

Autobusi su već počeli da klokoću, kada se ulicom zateturala jedna dobroćudna gospođa u frotirskim vikend-čarapama. Mahala je zelenim dokolenicama s crvenim tufnama. „Živorade“, kreštala je brižno „zaboravio si čarape za prelazni period. Setićeš se majke kada naiđe studen prolećne mediteranske večeri“. Živorad je zgrabio čarape i zatvorio oči. Video je mučnu smrt svoje pažljivo građene srednjoškolske reputacije kvaziintelektualnog zbunjenog stvorenja koje uprkos šansama uspeva biti cool zahvaljujući rutinskom bolenju kurca za sve. Reputacija se drmusala refleksno. Spektakularni svršetak.

Kada je otvorio oči, Živorad je prolazio kroz špalir detinjastih glupaka koji su se plazili, kezili, bekeljili, urlikali. „Mamice, donesi mi soknice!“ Živorad je mirno ušao u autobus, popio dva decilitra minakve i pronašao san kojem se često vraća. San o 89-godišnjem Miloradu.

Fantastično promišljena, još jedna pomalo bajkovita lokacija

Za jednog 89-godišnjaka, Milorad je sasvim pristojno organizovao svoj život. Doduše, zaboravlja malo više nego što bi voleo, ali na kraju dana i tu zaboravnost smetne s uma. Zaboravi je. Ima kućnog ljubimca, plastičnu buba-švabu Milojicu (plastičnu, jer smrt životinje u ovom dobu pokazao bi se kao prejak udarac) i slažu se odlično. Piju puno kafe; jake, crne, gorke kafe. Kažu da im se tako čini kako se vreme razvlači kao testo za mekike. A Milorad voli mekike. I vitalan je, mogu ti reći. Sam se kupa, sam se brije, sam seče nokte, vodi računa o dlakama u nosu. Redovno menja donji veš, pantalone, košulju, sako… Ali uvek iznova oblači isti par ofucanih zelenih dokolenica s crvenim tufnama.

Negde kod pojave ovog bizarnog rebusa, Živorad se uglavnom zameškolji, zanese stražnjicu ka Istoku i pokarabasi rekurzivni san. Na tom mestu Milorad umire. Milorad umire sam, jadan, bedan i zadovoljan. U ofucanim zelenim dokolenicama s crvenim tufnama. Kada lešinarska rodbina sledećeg utorka otvori njegovu gornju fioku, pronaći će u njoj 117 pari novih, neraspakovanih, zelenih dokolenica s crvenim tufnama. Na svakom paru pisaće: „Voli te tvoja Jelisaveta“.

I pojavi se tako mrtvi Milorad u Živoradovom snu. Kaže nije on toliko senilan bio da nije video nedoslednost u svom, khm, ritualu. „Ali pogledaj malo bolje, Živorade“, progovori onda Milorad „sve te silne čarape u gornjoj fioci su nove. I blago povijene. A ja volim kad su čarape u zamotuljcima“.

A ja volim kad su čarape u zamotuljcima

Kada je Živorad ponovo postao svestan svog bitka, već je bio hodao ulicom La Rambla. Jelisaveta mu je ranije tog dana poslala poruku s pitanjem da li je dobro stigao u Barselonu – poruku koja se završavala smajlijem u čarapama – ali joj Živorad ništa nije odgovorio. Plutao je ništavilom glasnog šetališta. Energija sredozemlja, savršena mimikrija. Kolortina groteska, buka i bes, šarmantni haos, samo na takvom mestu možeš biti sam.

Skup je za dva sata. Tako je bar rekla razredna, profesorica biologije, ozbiljna raspandrkača. „Ne interesuje me ništa! Da ste se svi, na vreme, nacrtali ispred Muzeja čarapa. To je najnovija atrakcija novobrendiranog grada“. Hm, Muzej čarapa… Ne, ovo ne može biti ironija. Ironija je inteligentna, suptilna. Glupost. Banalnost. Slučajnost.

Živorad je ušetao u muzej čisto da bude viđen. Repriza špalira detinjastih glupaka koji su se plazili, kezili, bekeljili, urlikali. „Mamice, donesi mi soknice!“ Živorad je omirisao predvorje, pokupio besplatnu brošuru i pošteno se ispišao. Jeste, muzeji su dosadni kao smrt, reci šta hoćeš o njima, ali imaju miomirisna predvorja, fino stilizovane besplatne brošure i neobično atmosferične pišaonice. Uzmi Muzej vijetnamske revolucije za primer. Ho Ši Min, parole „Sloboda ili smrt“, tenk koji je oslobodio Sajgon i oblo parče keramike u muškom toaletu – pisoar marke American Way.

Ponovo je hodao La Ramblom, kao da ne postoji druga ulica u gradu. Goveđe šunke, kolumbijske kurve, čarapice za kerove štrikane po uzoru na štucne Luisa Suareza. Odjednom, nešto je ujelo Živorada za rame! Bila je to fino stilizovana, besplatna brošura iz Muzeja čarapa.

La Rambla, kao da ne postoji druga ulica u gradu

Beličasti dim.

Pušio je latinoameričku eteričnu travku koju mu je ponudila jedna krajnje simpatična kolumbijska kurva (toliko je bila simpatična da joj je poklonio svoju amajliju, plastičnu buba-švabu Milojicu). Vodio je sadržajan razgovor s fino stilizovanom, besplatnom brošurom iz Muzeja čarapa. Naišao je studen prolećne mediteranske večeri. Živorad se nije setio Jelisavete, ali izvadio je iz džepa zelene dokolenice s crvenim tufnama i u trenutku osetio onu njihovu uzvišenu baršunastu lepotu.

Brošura je imala neku svoju priču. Najstarije postojeće čarape potiču iz četvrtog veka pre nove ere, pronađene su među ruševinama Oksirinkusa na obali Nila. Stari Grci čarape su pravili drljanjem magareće dlake, a u mračnom srednjem veku samo je dvorska elita raspolagala pravom na nežno umotavanje stopala. Godine 1589. izvesni Vilijam Li patentirao je prvu mašinu za proizvodnju čarapa, bilo mu je žao, kažu savremene hronike, svog onog vremena koje je njegova supruga protraćila za štrikerajem. Čarape su se proizvodile od vune, pamuka i svile, sve do 1937. kada je izmišljen najlon. U Japanu prave posebne „tabi“ sokne, koje anatomski odgovaraju tradicionalnim sandalama. Istraživanja Univerziteta u Viskonsinu pokazalo je da su muškarci koji nose različite čarape najčešće oženjeni. Biraju ih u mraku, da ne bi probudili svoje nadrndane ženetine.

Živorad se tu već malko smorio.

Začulo se tinu-ninu tinu-ninu tinu-ninu tinu-ninu. Istina je, policijske sirene u Kataloniji zvuče kao depresivni homoseksualci dok vode ljubav. Živorad je refleksno bacio latinoameričku eteričnu travku. Ali žandarmi su pristigli iz drugog razloga. Ispred jedne debele žene koja je seljake, radnike i poštenu inteligenciju podsećala da predstoji Međunarodni dan svesti o Daunovom sindromu i da bi svi oni, iz solidarnosti, ta 24 sata trebalo da provedu u različitim soknama, izbio je dijalektički fight između dva holograma. Prvi hologram zvao se Džon, a drugi Žan-Žak.

U Japanu prave posebne „tabi“ sokne, koje anatomski odgovaraju tradicionalnim sandalama

„Proces čitanja oprema naš um isključivo materijalom saznanja, razmišljanje je ono što pročitano čini našom neotuđivom svojinom“, zavapio je Džon i raspizdio šamarčinu Žanu-Žaku. Njih dvojica pili su estrella damm cerveza i raspravljali o etičkim principima prava na privatnu imovinu. Hologram zvani Džon zastupao je takozvanu Labor Theory of Property; prirodnopravno stanovište po kojem individua poseduje svoje sopstvo, a samim tim i svoj rad. Svoj rad, svoje štrikanje, on ulaže u krajnji proizvod, u razdragane 18-vekovne soknice. Sledstveno tome, on ima moralno pravo da ih poseduje.

Hologram zvani Žan-Žak raspizdio mu je šamarčinu. Rekao je da se takav princip ne može proširiti na čarape u koje pojedinac rad nije uložio. Ne zna, kaže, u kolikoj meri bi libertarijanci prihvatili razliku između proizvodnje i aproprijacije (Džon nije zagrizao mamac i nije se propoznao u ovom „libertarijanci“), ali da on ne vidi kako to dolazimo do moralnog prava na naftne mrlje u Baltičkom moru ili na sadržaj tajne pregrade u krateru javanskog vulkana Merbabu – pregrade za koji ni Jelisaveta ne zna – a u koju su smeštene sve izgubljene čarape na svetu. A prosečna četvoročlana porodica izgubi i do 60 komada čarapa godišnje.

Živorad je nepomično posmatraju kako se hologrami šamaraju, sve dok im žandari nisu svezali ruke. Dok su ih odvodili, hologram zvani Žan-Žak vikao je kako je čovek rođen bosonog, a svuda je u čarapama.

Čovek je rođen bosonog, a svuda je u čarapama

La Rambla je tutnjala svojom unutrašnjom dinamikom. Hiljadu devetsto tridesete. Oslobođeni grad. Bez kapitalističkih smradova. Bez crkvenih smradova. Ovim budžacima vucarao se mladi Orvel. S pocepanim čarapama, rasparanim idealima i neispravnim ruskim revolverom. Oko njega borci s nabreklom vaši po jajima. To je ono što spaja sve ratnike i sve smrtnike: republikance, frankoiste, budiste, nudiste, socijaliste, fašiste, anarhiste. Sitni paraziti koji gamižu skrotumom. Orvel je često pisao o gaćama u Revoluciji, vrlo malo o čarapama.

„A čarapa glavu čuva“, pomislio je Živorad dok je tumarao Orvelovim stopama. Tužan, izgubljen, odbačen, egzistencijalan. Pomišljao je na samoubistvo… „Živorade, pođi sa mnom“, čulo se iz jednog mračnog pasaža nad kojim je visila žuto-crvena zastava s mirisom krvi. Bila je to Jagoda iz IV-c. Jagoda nije bila lepa. Imala je glupo ime i velike sise. Jebala se s njim iz sažaljenja, dok su se zastave ponosno viorile. Voleli su se traljavo i kratko. Bilo je sjajno!

Njegove gaće srozale su se do članaka, a nad njima su se pobednički uzdigle zelene dokolenice s crvenim tufnama. Živorad je podigao telefon i otkucao poruku.

„Mama, volim te“.

Predstoji Međunarodni dan Daunovog sindroma i ta 24 sata bismo, iz solidarnosti, trebali da provedemo u različitim soknama

Photo: Lookingwear.com, drinkteatravel. com, trendsettersattheu.com, barcelonaforum.se, ikian.fr, clarespark.com, constantcontact.com