Telep Apatija

Ne baš tako kratke priče…

Intervju s izmišljenim piscem

Teško je započeti razgovor s poznatim piscem koji nikada nije prodao nijednu knjigu?

Bogami, teško.

Bogami?

Bogami.

Verujete u Boga?

Ne, što?

Onako… A u šta verujete?

Verujem u ljubav.

Pa vi se šalite sa mnom?

Malo. Za početak. Da probijemo led.

Jesu li počeci uvek teški? Šta je teže jednom piscu, da napiše početak ili da napiše kraj?

Hm, počeci… Znate li šta je pisalo na najstarijoj gipsanoj ploči ikada iškrabanoj? Na prvom pisanom dokumentu koji potiče, da prostite, pička će ga materina znati od kada. Jedan naš lepuškasti dlakavi predak držao je neispisanu ploču, svestan da se mrmljanja moraju zaustaviti i pisani tragovi načiniti, i u tom trenutku on je zavapio: „Bože, šta da kažem, kada je sve već rečeno?“. Razumete? Čitava civilizacija, čitava ova verodostojnost fikcije koju mi poznajemo, samo su nastavak tipa koji je mislio da je sve već – gotovo. Tipa koji je verovao u kraj istorije.

bl selling books gitikasaksena com

Teško je započeti razgovor s poznatim piscem koji nikada nije prodao nijednu knjigu

Govorite o istoriji i civilizaciji. A kakvo je vaše lično iskustvo s počecima?

Kada sam bio mali, znate, mrzeo sam priče koje počinju sa: „Once upon a time“. Tako je, kada sam bio razdragani dečkić koji je besciljno trčkarao šoderom i pazio da ga biciklom ne opiči jedan Poštar Jančika s Telepa, ne znate vi njega, oh kako sam ih samo mrzeo. A danas, danas volim priče koje imaju svoj početak. Ne mora to biti nekakava tolstojevska bravura, ne mora roman ni početi onako šmekerski kako to Mark Tvejn čini: „Tome!“. Ne. Ne moraju knjige, pravo da vam kažem, imati ni kraj, ali ovako pod stare dane, majku mu, ja nekako volim da priče ipak imaju svoj početak.

Imaju li? Mislim, početak?

Neke čak počinju pre svog početka. Ali takve su retke. Postoje čak i priče koje govore o pričama koje su počele pre svog početka. Tako recimo znamo kako je nastalo delo pod naslovom „Derviš i smrt“. U taj pozamašni poduhvat bili su uključeni jedan golman jednog alžirskog fudbalskog kluba, jedan straight edge aktivista iz Praga, jedan smutni egzistencijalni tip iz Podzemlja i jedan obični Dostojevski.

Mislite na priču „Hajdeger peva unuku, cupkajući ga na krilu“?

Spremali ste se za ovaj intervju?

Pomalo.

Zbog čega? Pa ovo niko ne čita.

Dobro pitanje.

Loš odgovor.

Hajde da se zadržimo na početku. Kako su izgledali vaši počeci? Jeste li oduvek želeli da postanete pisac?

Nisam bio baš toliko perverzan. Želeo sam da postanem vatrogasac. Voleo sam da se prskam. I sad, još kako, volim da se prskam. I volim da budem mokar. Želeo sam da postanem vatrogasac, a posle, kako to već ide, da budem nisko krilo Minesota Timbervulvsa, da menjam sijalice u ženskom studentskom domu…

A postali ste novinar. Ispričajte mi kako je to izgledalo.

Rutinski. Ustanem vam ja tako ujutru, ne baš rano ujutru. Onjušim prve novine, umočim uši u gorku kafu i zurim u naslovnu stranu. Gledam slike. Čitam do besvesti, dok sve ne počene da se vrtoglavo okreće, kao komadići najstrašnijeg kaleidoskopa kojeg možete zamisliti. Želim da okrenem na onu stranu na kojem je moj tekst, jer svi smo mi novinari u svojim vizijama prelepi labudi. Ali ne mogu. Nemam ruke. Da, dobro ste me čuli, novinari nemaju ruke. Mislite da im cenzori zatvaraju oči? Uši? Pokošavaju da im ograniče misli ili otfikare muda? ‘Ajte molim vas, pa to bi bilo preskupo. Samo im vezuju ruke. Ne daju im da se razmahnu. Jebao ih Darko Rundek, da ih jebao. To što svira to su ruke.

bl inappropriate-funny-kid-drawings-firefighter

Želeo sam da postanem vatrogasac. Voleo sam da se prskam

Novinari, dakle, pišu rukama. Čime to pišu pisci? U čemu pronalazite inspiraciju?

Vaš dekolte probudio je u meni izvesna, khm, očekivanja. Nemojte me sad razočarati ovakvim pitanjima. Inspiracija je reč banalna i vulgarna poput nacionalizma. Objašnjava to izmišljeni Danilo Kiš u jednoj od mojih priča, sigurno ste čitali… Niste? U redu… U svakom slučaju, izmišljeni Danilo kaže da ne postoji nikakva inspiracija već samo nešto što „kralj i grobar moderne“ Džejms Džojs naziva – Epiphany. Bogojavljanje. Kod iskusnih stvaralaca, to je najobičnije odsustva gnušanja prema literaturi. A valja verovati u ono što Irci imaju da kažu, oni su u književnosti jedna posebna sorta. Uzmite Fanona O'Brajana za primer.

Dobro, gde pronalazite, khm, empirijski materijal za vaša dela.

U drugim delima. Kradem kao jebeni Tarantino. Možda vam to deluje malo apsurdno, ali moje odsustvo gnušanja prema literaturi dolazi kroz druge knjige. Otvorim vam ja tako Oksfordov „Kratki uvod u Kirkegarda“ – kako to samo gordo zvuči, Kratki uvod u Kirkegarda – i onda tako… Nastane priča o tri bine, tri stejdža. Aesthetic Stage, Ethical Stage i naposletku Religious Stage. Na njima se inkarnira sam Lucifer. I tu odmah imate zaplet, zar ne?

Govorite o priči „Sam je Đavao odlučio napraviti žur“?

Ne, govorim o „Ženidbi Milića Barjaktara“.

Neprijatni ste. Agresivni. Postoji li neki problem? U meni?

Ah, naprotiv. Morate me razumeti, taj vaš dekolte čini me nesigurnim.

A u šta ste sigurni?

Siguran sam u to da ćelavim?

Ćelavite?

Da, gumim kosu. AAAAAAA GUBIM KOSU! Ne sećate se te reklame? Ne. Mladi ste da biste je se sećali. Ja nisam više tako mlad, ozbilno ćelavim, ali uhvatim nekad sebe kako razmišljam o jednoj ružičastoj mašni za kosu, koju bih tako rado upleo u svoje uvojke pune strasti. Znate, kada sklopim oči, često vidim taj crno-beli crtež. I nekako znam da je mašna za kosu na njemu – ružičasta. Uz to, na crtežu je i jedna kovrdžava devojčica. Ona crta.

bl girl etsy

Na crtežu je i jedna kovrdžava devojčica. Ona crta

Crta?

Da crta. Razumete, ona je na crno-belom crtežu, ali i ona ipak crta crno-bele crteže. Crta svašta i koješta. A ja to razgledam, kao porodični album nepoznatih ljudi na buvljoj pijaci. Posmatram i promatram bića i svetove konstruisane linijama debljine 0,8 milimetara, konstruisane u najpolupanijim mogućim situacijama, međusobno povezanih isključivo linearno pojmljenim vremenom. A vreme je, dakako, još jedno konstruisano biće. A ona bića i oni svetovi na crtežima, igraju se, plešu, seksaju, plaču i pričaju priče. I ja tako uzmem papir i olovku – da, običan papir i običnu grafitnu HB olovku – i pišem to što čujem, kao kakav nastrani postmoderni Vuk Karadžić na dve noge. Pišem priču, ili već sedam njih, malih, smeštenih u jednu, ne tako veliku… Možda je ovo drugi deo odgovora na vaše prozaično pitanje o inspiraciji.

Možda.

Možda.

Šta još vidite kada sklopite oči?

Kada sklopim oči vidim miša koji živi na Sputnjiku.

Vidite miša koji živi na Sputnjiku?

Vi baš volite da ponavljate moje reči?

Ne vidim kako su to vaše reči. Ovo su reči koje svi mi koristimo. Dakle, kada sklopite oči, vidite miša koji živi na Sputnjiku?

Zapravo, sanjam ga. Depresivan je. Priložio je zahtev za dobijanje prevremene penzije. U njemu je napisao da je depresivan kao depresivni robot Marvin iz „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, a koji uz to sniva snove o Vojislavu Koštunici. Što je mnogo, mnogo je! Kao svedoci karaktera miša koji živi na Sputnjiku navode se Huluvu, superinteligentni preliv plave boje, te jedan Željko Samardžić koji živi devet hiljada milja ispod mora. Međutim, jedan od njih dvojice loše će se pokazati pri unakrsnom ispitivanju pred komisijom i molba miša koji živi na Sputnjiku biće odbijena većinom glasova. Miš će odluku primiti dostojanstveno, ali će poželeti da se ubije. Baciće se kroz vasionu, juriće kroz stratosferu, ali će ga u poslednjem trnutku ščepati jedna mačka, volonterka u Društvu za prevenciju suicida „Silvija Plat“.

Zanimljiva scena.

Ali je lažna. Nikada nisam sanjao nikakvog miša koji živi na Sputnjiku. Izmislio sam to i svidelo mi se i sada to koristim, zapišem tu scenu, tu i tamo.

Nameće se zaključak da, u tom slučaju, ona više nije lažna.

Biće da je tako.

bl Kirkegaard-Moving-On

Kako to samo gordo zvuči, “Kratki uvod u Kirkegarda”

Za koga navijate?

Za Vojvodinu.

Hm, simpatični ste.

Znam.

Mislim, za koga navijate u pričama. Za dobre momke ili za loše momke?

U svojim pričama ili u tuđim?

U vašim. Tuđim. Svejedno je.

Navijam za Indijance. Uvek navijam za Indijance. Oni su tako cool. Pogledajte samo drugu sezonu serije „Fargo“. Da ne govorim o prvoj sezoni „Tvin Piksa“. Indijanci su cool, kažem vam. Znate, evo baš pre neki dan, pripalim vam ja tako Youtube, kao svaki pošteni neradnik. Pripalim Youtube i metnem one moronske top-liste: „Šta njegova guza govori o njemu?“ i tako to. I buljim vam ja tako u Top 10 filmskih zlikovaca koji su na kraju pobedili. Na šestom mestu našla se zloglasna Nurse Ratched iz „Leta iznad kukavičjeg gnezda“. Mnogo puta sam gledao taj film i nikada nisam stekao utisak da je bilo ko pobedio, znate. Verovatno je do toga što mene nisu zanimali ni heroji, ni zlikovci, već samo Indijanac. Ponekad sam nepopravljivi romantik. Ne volim krajeve u kojima Indijanci ne pobeđuju. Uistinu, kad malo bolje razmislim, ja uopšte ne volim krajeve.

Zbog čega ne volite krajeve?

Zato što prestaju. Ne znaju da postoje. Erland Lu kaže da ne bismo trebali da okrećemo na kraj knjige kako bismo odgonetnuli šta će se do kraja desiti. Ništa se neće desiti. Jebeš kraj, priča je bitna, kaže Erland. I u pravu je, on je uvek u pravu… Ili…

Ili?

Ništa..

Prekinula sam vas? Hteli ste nešto reći?

Ma kurac je u pravu! Samo je dopola u pravu! Ja ne samo da mrzim krajeve, ja mrzim i početke! Ja mrzim priče!

Kako to?

Vidite ovako, taj vaš raskošni dekolte čini me mnogo iskrenijim nego što bih ja to želeo biti. Ali da, ja mrzim priče.

Zašto?

Zato što imaju svoju dinamiku, svoj nezavisni smisao, svoj život toliko sadržajniji od mog. Odlaze, dolaze, rastu, tumače se, proganjaju me. Mrzim ih! Zato ih i pišem… To je moj veliki obračun sa njima. Mamu im ja jebem!

[Ustaje. Demonstrativno napušta intervju. Novinarka podešava dekolte. Napolju je proleće.]

bl become a writer

Ja ne samo da mrzim krajeve, ja mrzim i početke! Ja mrzim priče!

Advertisements

One comment on “Intervju s izmišljenim piscem

  1. horheakimov
    April 30, 2016

    Pisac gornji prorez, negdašnji premijer donji prorez intervjuistkinje, ko je tu više bitan?
    (o sadržaju: ‘nako)

    Volim

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Information

This entry was posted on April 30, 2016 by .

Twitter

Instagram

Celebrating the Indonesian Independence Day 🇮🇩
#merdeka 'Becak' driver has my backpack 🎎
#becak #rickshaw #keraton #solo #java #indonesia Another town, another football club, another struggle 
#persis #solo #pasoepati #football I met my childhood hero ☯
#brucelee Rawa Pening lake
#fishing #lake #salatiga #java #indonesia In front of our old garage. 
#flowers #doors #concrete #java #indonesia
%d bloggers like this: