Telep Apatija

Ne baš tako kratke priče…

Mesijanstvo kao reakcija na krizu u grčkoj civilizaciji

I deo

Stigao je vozom. Jeb’o ga voz koji ga don’o!

Da budem precizniji, vozom je stigao samo do Bačkog Petrovca (svk: Báčsky Petrovec), a dalje se morao snalaziti, kako je znao i umeo. Dalje je morao zajedno s još nekom gomilom humanoida koje su sve tako đuture – u rinfuzi – poterali ka jednom napuštenom selu; grupi ušorenih ulica koje su Podunavske Švabe zvale Buljkes. Ovi humanoidi behu zagledani u nevidljive panonske planine, a on je vukao noge po prašini silbaškog druma i govorio da mu je ime – Isus.

Baš tako, Isus.

bl isus

Jeb’o ga voz koji ga don’o!

 

Iz džepa njegove prljavobele toge virili su tvrdi povezi “Mita o Sizofu” i “Haklberija Fina”. Nastavljao je trućanje o svom bivanju Isusom, prašnjavio svoje sandale apostolke i naglas čitao Servantesove “Uzorne priče”. Nad lokalnim černozemom (gde se završava prašina, a gde počinje černozem?) ukazali su se nejasni obrisi utvara iz dvanaest novela nastalih tamo negde na prelazu iz 16. u 17. stoleće. Svi su bili tu. Na jednom mestu: Gospođa Kornelija, Stakleni licencijat, Ljubomorni Ekstremadurac, Engleska Španjolka, Slavna sudopera, Širokogrudi udvarač. Jahali su magarce i tutnjali ka liniji vidika…

Isus je sricao iberoromanska slova, a kolona se kretala zadivljujuće brzo i u zadivljujuće organizovanom maniru. I kad najzad stigoše u napušteno selo, spusti se nekakva vibrantna, negostoljubiva magla. Te oni, humanoidi, ovoj grupi ušorenih ulica nadenuše ime Maglić. Baš tako, Maglić. I odmah ga tranziciono brendiraše kao “Selo koje ima sve”. Još uvek je to ispisano na samom ulazu u mesto.

“Stigoše, nadenuše, brendiraše… Pun mi je kurac i vas i vaše aktuelizacije prošlosti! Jebite se odreda i vi i vaš aorist”, vikao je Isus dok je stajao u redu, ispred šaltera na kojem su se izdavali Izvodi iz seoske Deklaracije o pravilnoj upotrebi aorista u interpersonalnoj komunikaciji. “Jebem i vas i onaj glas H”. Ni na koji način nije odavao utisak tipa za kojeg Daglas Adams optimistično kazuje kako su ga prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima. Nije se, dakle, ponašao ljubazno prema humanoidima koji su – u tom redu, ispred šaltera – prepričavali bližu istoriju mističnog toponima na čije su se ispupčine traljavo nasukali.

bl novelas-cover

Ukazali su se nejasni obrisi utvara iz dvanaest novela

Šuškalo se, naime, bilo kako su se svi oni tako đuture – u rinfuzi – doselili na „groblje grčke civilizacije”. A sledilo je i ne mnogo razumljivije pojašnjenje. Ovde su, kažu, za vreme građanskog rata u helenskoj demokratiji, bogovi balkanskih sranja udesili jedinstven geopolitički eksperiment. Švapski Buljkes postao je eksteritorijalna oblast jonjanskih boraca za slobodu, pravdu i neometan Put Ka Komunizmu. U selu su napravili pravu malu političku zajednicu. Imali su sve: granice, novac, vlast, tajnu policiju, Informatiku i još tako neke dekadentne koncepcije koje nedvosmisleno determinišu – Državu.

I da ne dužim ja sad priču, tamo negde u ono smutno vreme posle Rezolucije Informbiroa, otišlo je sve to u pičku lepu materinu. Selo je nekoliko godina bilo prazno kao diskoteka u Bačkom Gradištu (utorkom prepodne). I onda su se tu doselili ovi humanoidi s nevidljivih planina…

“Pa da, sad mi je sve savršeno jasno”, uzdahnuo je Isus Nazarećanin, “mesijanski usud, opšte mesto u popularnoj socijalnoj antropologiji. Ja se uglavnom pojavljujem, kao reakcija na krizu u grčkoj civilizaciji”.

bl maglic

I odmah ga tranziciono brendiraše kao “Selo koje ima sve”

II deo

TU-TU-TU-RU-TU-TUUU, začulo se iz napravice koja je naličila na ručni sat (koji ne pokazuje vreme). Znate ono što su imali junaci serije Mighty Morphin Power Rangers, adaptacije japanske televizijske bravure Kyōryū Sentai Zyuranger. E baš tako, u maniru plavog rendžera Bilija Olivera, ispred jedne garaže izgrađene u stilu poznog secesionizma, teleportovao se Komšija Mile. Još jednom se začulo TU-TU-TU-RU-TU-TUUU. Isus Nazarećanin gledao je svoja posla i hoblovao neku fosnu

“Pomaže bog, Isuse!”
“Možda tebi, Mile. Ja ovu fosnu hoblujem sam. Jedino mi ova hoblarica pomaže. Blekendeker. Kažu da valja, jer ju je Švaba pravio.”
“Pa ako ju je Švaba pravio, onda mora da valja.”
“Jašta da mora.”
“Nego, mogu li te zamoliti za jedan Beaujolais?”
“Za šta?”
“Za jedan Beaujolais? Kažu da je dobar za krvnu sliku.”
“Kakav sad kurčev Beaujolais, nemoj me, Mile, i ti jebati!”
“Nestalo, ha… A ondak ću jedan Badelov pelinkovac.”
“Nemam, jutros sam zvizn’o poslednju kap. Onako iz flaše. Znaš, dobro je što su ovo tek pedesete godine dvadesetog veka i što još nisu izmislili onu govnjivu plastiku što čoveka tera da dozira gutljaje. To su nam zakuvali oni budisti i njihova – Mera. Budisti ili nudisti, zaboravio sam već.
“Nema ni pelinkovca! Jebote, kakva ti je ovo kafana?”
“Kafana?”
“Imaš li barem loze 13 juli?”
“Imam loze. Evo ti, nagni!”

bl billy oliver blue ranger

U maniru plavog rendžera Bilija Olivera

“Dobra! Kol’ko sam ti dužan?”
“Ništa.”
“Kako ništa?”
“Lepo ništa.”
“Misliš Ništa, onako u hajdegerovskom smislu ontološke nužnosti supstance.”
“Mislim – ništa! To je dar od Boga.”
“Od koga?”
“Hm, slušaj mene, ‘dar od Boga'… Da, ako je to ‘dar od Boga’, može se reći da mu, u mom slučaju, loza 13  Juli dođe nešto kao stara porodična receptura. Heheh.”
“Eh, dar od Boga? Kako ništa, brate? Ne može ništa! Od čega ti živiš? Mater mu, kakva ti je ovo kafana?”
“Ovo nije kafana, ovo je stolarska radionica.”
“A zašto ti onda na kapiji piše Beaujolais?”
“Pa da, ‘Stolarska radionica Beaujolais kod Isusa Nazarećanina’. Zašto se to stolarska radionica ne bi zvala Beaujolais? Ovo je časan i težak zanat. Ponekad dolazi i do ozbiljnijih povreda. Poseklina, useklina, oguljotina, razderotina… Nikada nisi čuo da vino predstavlja krv Hristovu?”

“A loza?”
“Šta loza?”
“Loza 13 juli, šta ona predstavlja?”
“Ništa! Loza 13 juli je samo to što jeste – loza. Onako čisto egzistencijalistički. Ko vas je, ljudi, naučio da mislite da svaki kurac u ovom noumenalnom svetu poseduje nekakvu mističnu simboliku, nekakvu esenciju… Ponekad humanoid prosto poželi da se oždrljekne.”
“A ceh? Stvarno ti ne dugujem ništa?”
“Milosrđe ovo što sam ti učinio, meni je, brate, dovoljno.”
“Hvala ti mnogo, brate moj napaćeni. Ići ću selom, teleportovaću se gde god stignem, i svima ću pričati kakav si čudotvorac i kakva dobra činiš.”
“Nemoj Mile, života ti! Prošli put kada se To dogodilo, nije baš najbolje ispalo.”

Komšija Mile ništa više nije izustio. Teleportovao se čak pre nego što se ponovo moglo čuti TU-TU-TU-RU-TU-TUUU.

bl beaujolias

Zašto se to stolarska radionica ne bi zvala Beaujolais?

Da, Isus se već bio navikao na dođoški život i smrt u posleratnoj, socijalističkoj Bačkoj. Razrađivao je tu svoju nadrealnu „Stolarsku radionicu Beaujolais kod Isusa Nazarećanina“, u jednoj garaži izgrađenoj u stilu poznog secesionizma. Zaprepašćujuće spretno hoblovao je neku fosnu od trešnjinog drveta. Delovalo je kao da tačno zna o čemu se radi. Ne samo kada je u pitanu baratanje Blekendekerom najnovije generacije, nego čitav taj ponovni dolazak na ovaj černozem, kao takav.

Jednostavno: bivao je stolarom i mrzeo aorist iz dubine svoje hegelijanski pojmljene duše. Šmirglao je nekakav držač za salvete (pod njegovim uticajem, ovakva će se pomagala kasnije masovno prozvoditi na časovima Opšteg tehničkog obrazovanja) i dernjao se kako je aorist najveće sranje u celokupnoj morfosintaksi, ortoepiji i frazeologiji standardnog srednjejužnoslovenskog jezičkog dijasistema, još tamo od onog problematičnog pronalaska „Prelaska L u O“.

Uzeo bi tako metlu, na kraju radnog dana, da počisti malo svo ono sranje koje njegova pojava neminovno ostavlja iza sebe. U tim trenucima promišljao bi pitanja koja je pročitao u jednim novinama iz perioda Republike Buljkes, a koje je pronašao naslagane u severozapadnom uglu garaže izgrađene u stilu poznog secesionizma, kada se na tom mestu, onomad, inkarnirao.

bl hoblarica

Pa ako ju je Švaba pravio, onda mora da valja

Ποιος είναι ο ξένοςσεμια παγκοσμιοποιημένη εποχή; Πόσο ξένος μάς είναι ο κόσμος, πόσοο πολιτισμός στον οποίοζούμε δεν μας ανήκει; Vitlao je Isus metlom kao u kakvom Čistiluštu i do beskonačnosti kenjao: „Ko je stranac u globalizovanom dobu? Koliko nam je stran svet, koliko nam je tuđa civilizacija u kojoj živimo? Zašto jebeni Grci na kraj upitnih rečenica umesto upitnika meću tačku i zarez?“

Za to vreme u Magliću šuškalo se i njuškalo – dakako, u aoristu – kako kod Isusa ima besplatne loze. I to loze 13. Juli! Loze lišene bilo kakve simbolike, ono kad humanoid prosto poželi da se oždrljekne. Jer šta je džabe i Bogu je drago, je l’ tako? A onda je valjda drago i njegovom sinu?

I tako, mit o besplatnoj lozi širio se ušorenim ulicama brzinom andaluzijske veverice. (Leglo andaluzijskih veverica ovde je doneo Ljubomorni Ekstremadurac pre nego što je, jašući na magarcu, otutnjao ka liniji vidika. Αli to je neka sasvim druga priča…) Mit o besplatnoj lozi, dakle, širio se zahvalujući suludoj zavodljivosti same sintagme – „besplatna loza“. Kontemporalna mitografija poznaje samo još tri sintagme u kosmosu koje se odlikuju kvalitetom opojnosti poput „besplatne loze“.

Spasenje od greha. Borba protiv korupcije. Volim te.

bl stranac kami

Ko je stranac u globalizovanom dobu?

III deo

Komšija Dragan kotrljao je traktorsku gumu. Odlučno i mučno. Kotrljao je traktorsku gumu i oponašao Toma Sojera koristeći njegove dečačke zvuke. TUMBA-LUMBA, TUMBA-LUMBA. Zvali su ga Sizif. Nije to imalo nikakve veze s kotrljanjem traktorske gume – a i zašto bi? – nego se on bio doselio u napuštenu kuću helenskog partizana Sidrofosa Sizifusa. Pošto se nije sećao svog porodičnog imena iz prethodne postojbine, sve se to tako nekako karmički sklopilo. I kako to ekspertski objašnjava komšija Mile, „Ostade ti on Sizif“.

Taj narečeni Sizif dokotrljao je traktorsku gumu (posedovao je samo gumu, nikada traktor) i pustio je da se stropošta na letnju prašinčinu tačno ispred „Stolarske radionice Beaujolais kod Isusa Nazarećanina“.

“TUMBA-LUMBA, TUMBA-LUMBA.”
“Dobro jutro, Dragane.”
“TUMBA-LUMBA, TUMBA-LUMBA.”
“I tebi isto, brate, ali loze više nemam. Stvarno nemam.”
“Kakva loza?”
“Pa 13 juli.”
“Šta 13 Juli?”
“Pa loza…”
“A? Ja ne pijem. Mislim pio sam. Uh, koliko sam samo pio. Ali sad… Duga je to priča…”
“A što si onda došao, koji kurac?”
“Jeli ti ovo stolarska radionica, brate moj napaćeni?”
“Stolarska radionica? Ti to mene zajebavaš? Onako, na finjaka, ha? Znaš li ti kako prolaze oni koji mene zajebavaju?”
“Ne znam, kako?”
“Ma nikako. Ne boj se, ja molim za svačiji oprost, tako to ide. Nisi čuo?”
“Nisam”
“Nisi?”
“Ovaj jesam.”
“A jesi?”

bl tom-sojer-mark-tven

TUMBA-LUMBA, TUMBA-LUMBA

“Ti stvarno stolara išteš, brate?”
“Ištem, brate. Ne vidim zašto bi pisalo da je ovo ‘Stolarska radionica Beaujolais kod Isusa Nazarećanina’, ako ovo nije stolarska radionica.”
“Pa jeste.”
“A jeste?
“Nije.”
“A nije?”
“Ovaj jeste.”
“Ti to mene zajebavaš? Onako na finjaka, ha? Mesijanski? Teološki? Hermeneutički?”
“Ne zajebavam te: stvarno više nemam loze. Sve su mi popili. Rekao bih ja sad: ‘Sve mi popiše’, ali ipak neću. Duga je to priča…”
“…”
“…”

“Potrebne su mi stolarske usluge. Zanima me Slavna sudopera. Za koliko možeš da mi je načiniš? Dobro plaćam. U markama!”
“Slavna sudopera?”
“Da, hoću da mi napraviš sudoperu, Slavnu sudoperu, valjda si neki stolar mamu mu jebem!”
“S mojom mamom će to malo teže ići. Znaš, bezgrešno začeće i te pizdarije.”
“Ha?”
“Ništa.”
“Ponoviću poslednji put, za koliko možeš da mi je načiniš Slavnu sudoperu?”
“E ovako, vidiš ovu radionicu preko puta?”
“Staklarsku?”
“Da staklarsku. ‘Staklarska radionica Sidharta kod Hermana Hesea’.”
“Znam, to je radionica komšije Milenka.”
“Tačno tako, komšija Milenko doselio se u napuštenu kuću seoskog berbera, Podunavskog Švabe Hermana Hesea. I kako to ekspertski objašnjava komšija Mile, ‘Ostade ti on Hese’.”
“I? Šta ću s njim?”
“Pitaj ga da ti napravi Staklenog licencijata, pa da se nosite obojica u tri lepe Servantesove pizde materine!”
“…”
“…”
“Nego, imama Badelovog pelinkovca, hoćeš da zviznemo po jedan?”

Komšija Dragan ništa više nije izustio. On i njegova traktorska guma teleportovali su se čak pre nego što se ponovo moglo čuti TUMBA-LUMBA, TUMBA-LUMBA.

bl bezgresno zacece

Znaš, bezgrešno začeće i te pizdarije

Naposletku, Isus iz Maglića shvatio je da ga humanoidi uglavnom ne razumeju ili zajebavaju. Svaki jebeni božiji put kad izuste ime njegovo. Bilo je vreme da im oprosti grehe, da ih oslobodi korupcije, zauvek zavoli i konačno – napusti. Spakovao je svoju torbicu od kamillje kože, poneo parče crnog hleba, malo kravljeg sira, “Pan erotiku” i Badelov pelinkovac. I nestao! Jednog gluvog jutra kada su svi humanoidi na groblju helenske republike Buljkes tiho spavali, mljackali i prduckali. Maglić je ostao bez stolarske radionice, pravnog subjekta za pružanje usluga za kojim lokalna civilizacija nikada nije ni iskazali istinsku (marksistički pojmljenu?) potrebu.

Jedna garaža izgrađena u stilu poznog secesionizma osvanula je sama i tuđa. Na njenom unutrašnjem zidu, belom kredom, ispisan je bio citat: Εγώ, απ’το παράλογο αντλώ τρία συμπεράσματα, τα οποία είναι η επαναστατικότητά μου, η ελευθερία μου και το πάθος μου. Jedna pripitomljena andaluzijska veverica koja je prethodnu noć spavala malo i loše, čula je kako po ječmenim poljima grčkog kosmosa skakuću Kamijeve reči: „Ja iz apsurda izvlačim tri zaključka, a to su moja pobuna, moja sloboda i moja strast“.

A čim su se humanoidi s groblja helenske republike Buljkes probudili, počeli su – u aoristu – postdramatizovati epiloge Isusovog delanja u njihovom polupanom socijalnom realitetu. Nastali narativi kazuju da su njegove sandale apostolke ostavile odlazeće tragove malih stopa unaokolo, po prašini starog silbaškog druma. Isus je kranuo na Sever, Zapad, Istok i Jug. Istovremeno. Krenuo je u tri prostorne dimenzije i onu četvrtu, meteorološku, onu koju je izmislio jedan jevrejski štreber po imenu Albert.

bl pan erotika

Spakovao je svoju torbicu od kamillje kože, poneo malo kravljeg sira, “Pan erotiku” i Badelov pelinkovac

Neke babe videle su ga kako na Sizifovoj traktorskoj gumi leti purpurnim nebom, čak tamo prema gradu kojeg su Podunavske Švabe nazivale Neusatz. Jednog februara, u sezoni parenja andaluzijskih veverica, cincarski trgovci doneli su glas kako se Isus učlanio u Partiju i postao generalni sekretar Mesne zajednice “Prva vojvođanska brigada” u Bačkom Gradištu i da je u slobodno vreme menadžer seoske diskoteke.

“Dnevnik” je u naredni utorak, kako to biva, objavio izveštaje i tabele nižerazrednih fudbalskih liga, a komšiji Miletu značajno se učinilo da od negde poznaje estetizovano šticovane brkove levog beka FK “Elan” iz Srbobrana. Negde u isto vreme kada je „Stolarska radionica Beaujolais kod Isusa Nazarećanina“ trajno zamandaljena, Velikim bačkim kanalom zaplovio je nuklearni reaktor na parni pogon. Plovilom je kapetanio jedan neshvaćeni tipus koji je pecaroše zapitkivao gde je skretanje za Misisipi…

Kada humanoidi govore o Isusu Nazarećaninu, govore sa setom i samozadovoljnošću. Nepogrešivo koriste prošlo svršeno vreme, glagolski oblik koji oslikava radnju koja se desila u prošlosti, i to a) radnju koja se desila nakon neke druge radnje u prošlosti, i b) radnju koja se desila skoro, to jest nedugo pre trenutka govora. U takvim slučajevima, u drugom i trećem licu jednine – po pravilu – dolazi do palatalizacije krajnjeg suglasnika infinitivne osnove ispred samoglasnika E

Isus i dalje mrzi aorist.

bl aorist

Isus i dalje mrzi aorist

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Information

This entry was posted on Decembar 10, 2015 by .

Twitter

Instagram

Celebrating the Indonesian Independence Day 🇮🇩
#merdeka 'Becak' driver has my backpack 🎎
#becak #rickshaw #keraton #solo #java #indonesia Another town, another football club, another struggle 
#persis #solo #pasoepati #football I met my childhood hero ☯
#brucelee Rawa Pening lake
#fishing #lake #salatiga #java #indonesia In front of our old garage. 
#flowers #doors #concrete #java #indonesia
%d bloggers like this: