Telep Apatija

Ne baš tako kratke priče…

Igra sfernih oblika

Ovaj tekst osvojio je prvu nagradu za satiručnu priču na Nušićijadi 2013. Takođe ovo je sastavni deo romana u nastajanju „Telepapatija“. U poslednje dve godine priča je umnogome izmenjena, prepravljena, dopunjena… Ovde je postavljam u (manje-više) onom obliku u kojem je objavljena u zborniku „Kako smo se satirali“

I DEO

Moj drugar Robika ošišao se do glave. Još za vreme grupne faze Eurobasketa u Atini ’95. Kazao je da je to frizura a la Saša Obradović. Zapravo, njegova prvobitna namera bila je da se ošiša u stilu Saše Đorđevića, ali nije imao pogodan oblik glave. Ja sam jako želeo da izgledam kao Divac, ali budući da mi je bilo deset godina, malo je nerealno bilo očekivati da imam bradu i telesinu od 215 centimetara. Pa sam zato samo pućio usta kao da se udvaram Čarliju Čaplinu u filmu «Diktator».

Tih dana ceo Telep disao je nekim drugim respiratornim organima. Čitava naša mala nihilistička komuna na jugozapadnoj periferiji Novog Sada funkcionisala je na jedan specifičan način, kao da smo svi istovremeno – i prećutno – pristali da učestvujemo u nekakvom velikom kolektivnom bihevioralističkom eksperimentu diskutabilne akademske opravdanosti. Skinuli su sportske sankcije i meni je to billo jednako potpunom rušenju spoljnjeg zida; tog zlog embarga. Ovaj deo bio mi je mnogo značajniji od kojekakvih prava na konkurisanje pretpristupnim evropskim fondovima i ostalih složenih konstrukcija koji su za mene odlikovale poentom koliko i govori Vuka Draškovića (doduše, maliciozno montirani na državnoj televiziji), te istorijska uloga njegove elegantne supruge..

Nije to bio nikakav San već ondašnja košarkaška reprezentacija postjugoslovenske Jugoslavije. Ona je izazvala brdo nus-pojava koje poprilično nisu priličile Telepu i za koje se ranije nije verovalo da su mogući na Javi, a ni na mnogim drugim indonežanskim ostrvima, kad smo već kod toga.

Anri Bergson govorio je o elan vital.

Mala nihilistička komuna na jugozapadnoj periferiji

Mala nihilistička komuna na jugozapadnoj periferiji

Predrag Danilović kojeg su iz nekog nepoznatog razroga takođe zvali – Saša, u jednom momentu poleteo je, preleteo preko Arvidasa Sabonisa i zakucao za 28:26. Uputio je pogled ka kameri (tačno je znao koja ga snima) i gledaoce kraj malih ekrana pogledao karakteristično poput Klarka Gebla (dugo sam ga zvao – Gebels) još iz vremena kada se emitovao na platnu starog telepskog bioskopa «Bačka»; i zatim obrisao znoj uranjajući lice u rukav belog dresa na kojem je pisalo Soko Štark. Bilo je to tradicionalno srpsko zakucavanje! Na njegovom ramenu video sam tetovažu nekakvog sirovo stilizovanog pauka. Takvu su najčešće nosili oni tipovi iz siromašnih predgrađa velikih američkih gradova, tamo iz Vrućine Majamija, koji su među sobom govorili na španskom, nosili nož «skakavac», crvenu kariranu košulju sa zakopčanim isključivo gornjim dugmetom i zvali se Hoze ili Pablo. Ređe Enrike.

Svi su na svoj način proživljavali istorijski turnir. Tata je uzeo loptu i otišao na košarkaško igralište u osnovnoj školi «Jožef Atila», verovatno prvi put tamo negde od afere «Votergejt». Sa sobom je poveo Komšiju Dragana (nije imao pojma) i onog švercera sa Satelitske pijace od kojeg je kupovao cigarete HB American blend i koji je imao kapu kao Gaus na novčanici od deset maraka. «Gaus» je imao iznenađujuće eksplozivan levi dvokorak. Sva trojica nosili su bele potkošulje s vertikalnim linorezom, a moj tata imao je i patike Simod. Posle su svi otišli na Valjevsko pivo ispred samoposluge «Centroslavija» i jedino je švercer prihvatio zelenu flašu.

Moja mama otvoreno se ložila na Šarunasa Marčuljionisa. Ja i pored elana za život nisam razumeo te čika-teta odnose i štreberski sam upamtio da je sedam stopa visoki shooting guard ekipe Kraljeva iz Sakramenta vodeći stralac šampionata s prosekom od 22,3 poena po meču.

Moj tata imao je patike Simod

Moj tata imao je patike Simod

II DEO

Ma, sve je onda bilo drugačije. U to vreme zvonik na telepskoj katoličkoj crkvi još uvek je služio svrsi, ako ikakve svrhe u zvonicima i crkvama uopšte ima. Zvonio je jednom dnevno, tačno u podne. Dvanaest prodornih dong-cing. Jer zvonjava na svaki sat, realno, stravično bi remetila endemsku apatiju male linearne zajednice. Kontam da bi Komšija Dragan prvi popizdeo! Fizički gledano, to obznanjivanje polovine dana bilo je istovetno svakog božijeg puta, baš kao što je i svih dvanaest prodornih dong-cing u nizu bilo istovetno. Monotoni mehanički talas frekvencije između 20 i 20.000 Herca (Hz).

Ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong, ding-cong!

Ali vrlo znakovito stanje mog dečijeg Selbsta činilo je da u tome vidim natprirodnu razigranu muziku. Svako zvono bilo je nivo! I ne samo to: pauza ni u kom slučaju nije bila lišena poruke nabijene konotacijama. Svako dong-cing činio je auditivni šlagvort za sledeće, svako je počinjalo na novoj razini i završavalo se na nekoj sledećoj, nepoznatoj, igrajući se, igrajući se, igrajući se, igrajući se… Svaki udarac zvona imao je svoju priču, svoju sliku KREMPITA – KOŽNA LOPTA SPALDING – PROSEK PET NULA NULA – MLADE JAGODE – ROMAN POLANSKI – NINDŽA KORNJAČA RAFAEL – PRAVI LEONARDO – PENA ZA BRIJANJE – JOVANKA IZ IV-D – MASTURBACIJA – ZLATNA MEDALJA i svaka od tih malih slika značila je malu – pobedu.

Tada i nikada više, razjebana zvona stare telepske crkve, te (građevinske) konstrukcije bola, laži i hipokrizije, toj materijalnoj imitaciji još veće neopipljive zablude koja se u dobrom delu sveta naziva hrišćanstvom i po Ničeu zaslužuje sažaljenje, za mene su bila – pobednička zvona. Ta igra impulsa, kada svaki od njih oblikuje ne samo svoj identitet već i poimanje sledećeg uzastopnog u nizu, u nauci se zove «uticaj seta na percepciju».

Anri Bergson govorio je o psihološkoj melodiji.

Konstrukcija bola, laži i hipokrizije

Konstrukcija bola, laži i hipokrizije

Na dan velikog finala protiv Litvanije, dok su mi šampionska zvona i dalje odzvanjala u srednjem uhu, obreo sam se u «Centroslaviji» da oslušnem psihološku melodiju odraslih. A odrasli, k’o odrasli… Svi su naprasno shvatili da su zapravo oduvek bili pasionirani ljubitelji košarke, svi su postali temeljni poznavaoci tog tanca sfernih oblika kao da su Pet Rajli ili Nikola Kopernik. I mnogi su upotrebljavali termine kao što su low post, miss- match ili pick & roll.

Red na kasi zagušio je jedan okrugli, oznojani trgovački putnik s Juga koji je izgledao kao izgubljeni brat blizanac Džordža Kostance iz Seinfelda. Znao sam da nije bio s Telepa pošto nije bio svestan urođenog instinkta lokalaca da se svima u užem krugu samoposluge ima obraćati sa «komšija» ili «komšinice» bez obzira na njihov socijalni stalež, starost, stepen obrazovanja, veru, rasu, naciju, zavičajno poreklo, porodičnu anamnezu bolesti, broj cipela i gaća, te političke, navijačke i seksualne preferencije. «Džordž» je tu i takvu prividnu bliskost ostvarivao na svoj način: vrlo frekventnom upotrbom poštapalice «bato». Dodavao je kasirki guščiju mast, Moravu bez filtera i imalin za cipele svetlo smeđe boje i paganski se molio: «Samo da mi,  bato, tučemo te Letonce, pa da na žalim da umrem».

Kasirka tih dana nije nosila brushalter, rasterećena prijatnom seksualnom tenzijom koju je u njoj izazivala tehnika izvođenja slobodnih bacanja Žarka Paspalja.

Samo da mi, bato, tučemo te Letonce

Samo da mi, bato, tučemo te Letonce

A sam finalni meč bio je ekliktičan! Reprezentacija Litvanije delovala je zastrašujuće. Kurtinaitis je specijalno za tu priliku šticovao brkove kod pirejskog berbera Panajotisa Fasulasa, Marčuljionis je bio lepši nego ikad, a Sabonis se drao kao Monika Seleš. Moj ćale je drao vinjak i ko zna šta bi se izrodilo iz te večeri da Đorđević nije uterao 41 poen (šutirao 9/12 za tri) i vodio Post-Jugoslaviju ka konačnih 96:90.

U toj velikoj pobedi ja sam pronašao jednnu svoju, malu. U čast pobednika trebalo je da intoniraju himnu «Hej, Sloveni» koju su nas učili nekoliko meseci ranije na časovima Poznavanja društva i tu sam video realnu šansu da najzad saznam šta su to «dva tragroma» koji se pominje u onom delu: «Zalud preeeeeti ponor pakla, zalud dvaaa tragroma».

Međutim, nisam uspeo u tom naumu iz najmanje sedam objektivna razloga; s tim što je onaj sedmi zasenio sve prethodne. «Neki idioti» (tako je to moj tata objasnio) naredili su hrvatskim košarkašima (osvojili bronzanu medalju pobedom nad Grčkom 73:68) da napuste pobedničko postolje čim se na njega popnu «naši», koji će negde u to vreme dobiti nadimak European nightmare.

I dok su se oni tako strateški povlačili, moj ćale je cedio onaj Rubin i palamudio sebi u bradu kako se nada da je «već dosta, u pičku materinu, s bežanjem Hrvata od Srba i obrnuto» i kako je «rezultat previsok za jedno finale». Ja sam primetio da je Tonija Kukoča bilo sramota, čak mnogo više nego što je mene bilo sramota kada sam pitao učiteljicu šta znače «dva tragroma» a ova se zacenila od smeha, tako da su joj sline curile po dekolteu.

Dvanaest momaka na postolju otpevali su kako živi, živi duh slovenski i kako će živeti vjekov'ma, svaki sa svojim ilustracijama u glavi, kao dvanaest prodornih dong-cing. Svaki sa svojom psihološkom melodijom.

Živi živi duh slovenski

Živi živi duh slovenski

III DEO

Crvena zavesa na Evropsko prvenstvo je pala. Lubenice su došle na Telep i letu je bio kraj. Zamalo. Tih dana pao je i Knin. Tako se to tada govorilo – «pao». To sam shvatio na način na koji sam tada shvatao i sve ostalo – kao puku deskripciju proste datosti. Obim kružnice jednak je proizvodu dvostrukog poluprečnika i magičnog broja Pi. Zašto? Zato! Šta, koji kurac, imaš da pitaš… Po Piježeovoj skali, deca tek sa dvanaest godina razvijaju mogućnost apstraktnog mišljenja. Mnogo posle nego što doću u kontakt sa koncepcijama kao što su centrifugalna sila, ustavna parlamentarna monarhija i analni seks.

Tako – dakle kao puka deskripcija proste datosti – javila mi se i neobjašnjiva kosmička pojava da su gradovi do jednog momenta u istoriji padali i da su onda iz nekog razloga prestali da padaju. Kao što su dinosaurusi postojali, a sad više ne postoje. U tom duhu sasvim mi je bila razumljiva i činjenica da su srpski i hrvatski jezik (i uopšte taj srednje-južnoslovenski jezički dijasistem) jedini na svetu u kojima postoji reč za padavinu, u smisllu elementarne nepogode, koja se piše i izgovara kao – grad.

I onda su iz tih gradova koji su padali, na Telep počeli da dolaze neki čudni ljudi. Izgubljeni, tužni, spakovani u traktorske prikolice i pokriveni najlonom kao da su siporeks blokovi. Pričalo se da su došli zbog Oluje, a ja sam pomislio da mora da je bila neka jako gadna oluja kada su svi oni pobegli pravo na Telep. Gledali su u nevidljive planine, hodali na jedan drugačiji način od nas i igledalo je kao da su se osećali nepozvano.

Među njima bila je i jedna devojčica koja je imala isto godina koliko i ja, ali je izgledala starije. Po Piježeovoj skali, devojčice sazrevaju brže; posebno one koje potiče iz gradova koji padaju. Nosila je zelene «starke» i majicu na kojoj je pisalo «Zabranjeno pušenje». Bila je mokra jer kiša je pala, kao što padne svakog puta kada tačno određen broj ljudi na planeti obuče «starke». Dolazila iz tog čudnog sveta koji je iz telepske moralno superiorne perspektive zaista bio čudan, ali ne baš toliko čudan da smo ih morali zvati tom najodvratnijom i najuvredljivijom reči u srednje-južnoslovenskom jezičkom dijasistemu – izbeglice.

Anri Bergson nikada nije govorio o tome.

Spakovani u traktorske prikolice i pokriveni najlonom kao da su siporeks blokovi

Spakovani u traktorske prikolice i pokriveni najlonom kao da su siporeks blokovi

I dok su te «izbeglice» tumarale Telepom kao vazda simpatični Dino Rađa hodnicima «Dvorane mira i prijateljstva» (grč: Stadio Erinis Kai Filias) dok su se intonirala ona dva tragroma, moj ćale setio se svog proročanstva iz nehata iz noći finalne utakmice i osetio nekakvu čudnu grižu savesti, čudniju od onih čudnih ljudi. Kum Mile mu je govorio: «Šta se ti sad, koji kurac, imaš nervirati i biti savestan kad vidiš da ovu đubrad na vlasti izbole pimpek za njih», ali tata u tome nije nalazio nikakvu utehu. Zašao je u tu čudnu depresiju, čudniju od čudnih ljudi, čudniju od Čudne šume, i pogled mu je postajao neodređen i kristalan kao i njihov. Trajalo je to poprilično dugo.

Tek će ga jedan nezapamćen niz slučajnih pogodaka vratiti u život, ako se to tako moglo nazvati. Za vrlo kratko vreme predvideo je da će braća Koen snimiti film u kojem Džon Turturo igra Isusa u ružičastom, pedofila i kuglaša, zatim da će pripovetka «Ero s onoga sveta» po hitnom postupku biti uklonjena iz Čitanke i da će Majk Tajson (uz direktan prenos na RTS-u) odgristi uvo Ivanderu Holifildu. I konačno, kada se njegova strepnja da bi Teta Ilonka mogla napustiti Čika Đuru i pobeći s onom Đurđinom iz Ulice Kornelija Stankovića i to da živi u kamp-kućici na Kamenjaru čineći tako prvi spektakularni, lezbijski prebeg u izgnanstvo u istoriji Telepa, ispostavila opravdanom, shvatio je da nije ni na koji način odgovoran za «izbeglice», već da ima redak talenat da uočava i predviđa budalaštine. A u svetu budalaština, najveću verovatnoću da se ostvare imaju upravo – budalaštine.

Treba reći da ovaj talenat nije ostao nezapažen na nivou naše porodice. Baba je tu predlagala da tatu «metnemo na radio» i zakupimo mu emisuje gde bi kreteni, po posebnoj tarifi, javljali direktno u program i on bi im znalački prognozirao šanse u ljubavi, biznisu, zdravlju, kriminalu, seksu i zemljoradnji. Mama je bila ljubomorna već na pomisao da bi ćale mogao postati medijska zvezda. Većalo se o tome u kući jedno vreme, ali je na kraju odlučeno da ovaj ambiciozni projekat ima slabe izglede za uspehom. Posebno je apostrofirana njegova neemitabilna telepska dikcija, neradiofoničan pušački glas, sumnjiv odnos prema profesionanim obavezama i hronična upala prostate.

Tako smo ostali bez prvog potencijalnog lokalnog proroka. A čudni ljudi i dalje se se vrzmali telepskim ulicama koje se po pravilu seku pod pravim uglom. Uspeh iz Atine brzo je izbledeo i niko više nije pominjao igru pod obručima. Proćiće mnogo vremena do moje spoznaje kako su dva najbolja košarkaša u istorji kontinenta koji je kolumbovski otkrio Atila Bič Božiji – jasno: Dražen Petrović i Dejan Bodiroga – zapravo vrlo bliski rođaci, ili kako se to na Telepu kaže braća od tetke. Da su deda od prvog i baba od drugog rođeni brat i sestra. Ili već obrnuto.

Tek tada mi ništa više nije bilo jasno.

Kiša je pala, kao što padne svakog puta kada tačno određen broj ljudi na planeti obuče starke

Kiša je pala, kao što padne svakog puta kada tačno određen broj ljudi na planeti obuče starke

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Information

This entry was posted on August 8, 2015 by .

Twitter

Instagram

It's durian time!
Thanx to @victoria_wyutyeesoe
#durian #fruit #rainyseason One love for the Indian Ocean
#pantai #wediombo #beach #love #indianocean #java #indonesia #prambanan #temple #java #indonesia Stigao je Sajam ;)
#bookstagram Giraffes are IN again
#giraffe #fashion #pattern #safari Contemporary... #novisad #borneo #books
%d bloggers like this: