Hajdeger peva unuku, cupkajući ga na krilu

Šta je to smrt?

„Šta je to smrt?“, upitao je plavokosi dečak Oliver K svog vazda nadrkanog dedu Martina H, dok ga je ovaj cupkao u krilu.

– Šta je to smrt?
– Smrt?
– Da, deda, smrt.
– Naopko postavljaš pitanja, sine. Pravo pitanje, pitanje koje prethodi svim pitanjima jeste zašto Biće uopšte postoji, umesto Ništavila?
– Ali, deda, nećeš mi valjda ponovo govoriti o onoj tvojoj dosadnoj ontološkoj nužnosti supstance?
– Hahaha, neću, sine. Evo, vidi ovako, šta bi voleo da postaneš kad porasteš? Možda vatrogasac? Lekar, advokat, rok zvezda? Postegzistencijalistički mrsomud?
– Ja bih želeo da postanem fudbaler.
– Eh, fudbaler! Pa danas svako želi postati loptašem. I u čemu, onda, leži njihova autentičnost?
– Ali, deda, ja bih želeo da postanem golman.
– Golman? Torwart?
– Da, deda, golman. Torwart.
– Hm, golman… Vanvremenska konceptualizacija samoće, krivice i beznađa…
– Molim?
– Ništa, ništa. Ušuškaj se tu u mom krilu, mali moj Oli, ispričaću ti priču o jednom golmanu.

Ušuškaj se tu u mom krilu, ispričaću ti priču o jednom golmanu

Znaš, Oli, ova priča ne počinje neprejebivim golmanom. Op! Čuj mene „neprejebivim“, ne smem koristiti ovakve reči u blizini deteta… Dakle, ova priča ne počinje, mmmm, sjajnim golmanom; ne počinje elegantnim paradama Lava J, Gordona B, Lazara V, Pitera Š, Edvina VDS, Đanluiđija B… Ova priča počinje rezervnim golmanom fudbalskog kluba RUE (Racing Universitaire d’Alge). Počinje mladim Francuzom rođenom u Alžiru, vratarom začetim na dvostrukoj margini.

Tih godina – nisu godine toliko bitne, sine, da ti ne govorim sad o Biću i Vremenu i tim stvarima – obrana fudbalskog kluba RUE bila je, što se ono kaže, bušna k'o Hegel. Bušio ih je redom, ko je stigao. Na njih se uvek igralo pet-plus! Ali uprkos toj i takvoj hegelijanskoj odbrani, mali moj Oli, na rezervnog golmana, na mladog Albera K, niko obraćao pažnju nije. Nikada nije stao među stative, onako zbunjen na dvostrukoj margini, na dvostrukoj negaciji francuskog kolonijalizma i severnoafričkog nacionalizma. A on je sedeo mirno, na klupi za rezervne igrače (odmah do fizioterapeuta), zalizivao šiške, pušio Drinu bez filtera i lagano krckao svoju metafizičku Pobunu. Zapisanu na sasušenim listovima nepostojećeg mediteranskog manga.

I sad, različite pogrešno nazivane „pobune“ tih su godina – nisu godine toliko bitne, sine, da ti ne govorim sad o Biću i Vremenu i tim stvarima – duvale slatkim prostranstvima mističnog Alžira. Duvale su i duvale… I oduvale mnoge od pasaža o Pobuni, nažvrljane na sasušenim listovima nepostojećeg mediteranskog manga. Alber K nikada nije ostao zapamćen kao golman.

Alber K nikada nije ostao zapamćen kao golman

A na jednom drugom, isto tako mističnom lokalitetu, pod svodovima treperećeg kišnog Praga, jedan mladić zurio je u ovalno ogledalo i mrštio se nad svojim nejakim telom. Bio je mršav, klempav i nosat! Tešio se samo labavom teorijom Oskara W o tome kako umni ljudi moraju biti ružni. Samo tako i nikako drugačije! Jer intelekt je sam po sebi jedna vrsta preterivanja i uništava harmoniju svakog lica. Istog trenutka kada jedinka sedne da porazmisli, ona se sva pretvara u nos, ili u čelo, ili u nešto strašno. Pogledaj samo uspešne ljude u svakoj od učenih profesija. Kako su samo savršeno odvratni! Osim naravno u Crkvi. Ali opet, u Crkvi se ne misli.

Onakav mršav, klempav i nosat, mladi je Franc K, sav zagledan u inteligentni odraz u ogledalu, polako počeo otkrivati – zdrav život. Mnogi njegovi biografi, sine, preskaču ovu dimenziju njegovog trajanja, ali Franc je K zaista otkrio zdrav život: sport, fiskulturu, plivanje, planinarenje i sav taj silni Straight Edge. Viđali su ga po svim viđenijim kupaonicama i plivaonicama diljem širokog klimatskog pojasa od Antverpena do Burse. I tako, jednoga dana, dok je ružnjikavi Franc K plivao leđno u jednoj mirnoj alžirskoj uvali, a sunce mu išlo u oči i smetalo kao i svakom drugom Strancu, na njegov pozamašni špicasti nos nasukao se jedan sasušeni list nepostojećeg mediteranskog manga. S ispisanim pasažima o Pobuni…

Franc K dve noći oka nije sklopio! Prevrtao se u ležaljci svog (preplaćenog) bungalova sve dok mu nije sinula misao duboka: da nasukane reči pretvori – u roman. Pridigao se, pripalio sveću, pripalio (organski) džoint i zadivljujuće brzo sastavio prvi sinopsis budućeg romana. Usamljeno biće – Precizno određeno mesto u okoštaloj hijerarhiji – Mučni Proces bez opipljivih propozicija – Vanvremenska konceptualizacija samoće, krivice i beznađa – Kreativnost, patnja i oralni seks – Apsurdni coup de theatre – Pobuna – Smrt!

Viđali su ga po svim viđenijim kupaonicama i plivaonicama diljem širokog klimatskog pojasa od Antverpena do Burse

I sad ti mene pitaš, sine, kao i svaki unuk svoga dedu, da ti objasnim šta je to coup de theatre i šta je to oralni sex. I šta je to smrt. Ali ja sam, kao i svaki deda, dosledan i dosadan, te ću ti ponoviti pravo pitanje, pitanje koje prethodi svim pitanjima. Zašto Biće uopšte postoji, umesto Ništavila?

A gde sam ono stao? Da, Franc K! Sačinio je on taj svoj sinopsis i želeo ga je poslati svom prijatelju Maksu B da i ovaj izrekne svoj sud o zigotu nedovršene bravure. Imao je u svog prijatelja beskonačno poverenje. Ali, kao što sam ti već napomenuo, mali moj Oli, različite pogrešno nazivane „pobune“ tih su godina duvale slatim prostranstvima mističnog Alžira i sledstveno tome sve su pošte u gradu bile zamandaljene. Poruke su prenosili ljudi iz Podzemlja. Da ekspresno dostavi sinopsis, Čovek Iz Podzemlja tražio je 666 drahmi; a to ti je, sine, negde oko 35 nemačkih maraka, oficijalne valute Postjugoslavije.

Franc K dugo se cenjkao, nudio je 444 drahme. „Baš si ti neki Jevrej“ prgavo je procedio Čovek Iz Podzemlja i zgrabio to pismo, ispisano na sasušenom listu nepostojećeg mediteranskog manga. Zgrabio je to pismo i izgubio se iza rotirajućih ulaznih vrata kafane „Kod Silvije P“. Tamo je seo za prazan sto i naručio vinjak i vodu. Rešavao je sudoku kada je na kariranom stolnjaku ugledao neobrijanu siluetu svog starog prijatelja: bio je to mladi Fjodor MD, glavom i bradom. Tu su se njih dvojica ispozdravljali i izuljubili k'o dva junaka i onda pošteno oblebali likerom od mastihe.

Kad odrasteš, sine, čuvaj se žena koje piju liker od mastihe. Slast i glavobolja… I onda, u gluvo doba noći, Čovek Iz Podzemlja počinio je svoju Tragičnu Krivicu: predao je Francovu pošiljku mladom Fjodoru MD. Rekao je: „Ne pada mi na pamet da se potucam po Bohemiji za pišljivih 555 drahmi“.

Bio je to mladi Fjodor MD, glavom i bradom

Sledećeg jutra – a jutra u Alžiru znaju biti prohladna – slast i glavobolja kotrljale su se po debelom jeziku Fjodora MD dok je ovaj čitao sinopsis ispisan na sasušenom listu nepostojećeg mediteranskog manga. Usamljeno biće – Precizno određeno mesto u okoštaloj hijerarhiji – Mučni Proces bez opipljivih propozicija – Vanvremenska konceptualizacija samoće, krivice i beznađa – Kreativnost, patnja i oralni seks – Apsurdni coup de theatre – Pobuna – Smrt!

Dohvatio se Rotring nalivpera, otvorio limenku iz Plzanja i počeo da piše… Sinopsis je bio poprilično jasan. Sve je bilo tu. Falio je samo kontekst, nekakva geografska i istorijska lokacija mističnaja od Praga i Alžira. I onda se Fjodor MD zagledao u zejtinaste oči Čoveka Iz Podzemlja i u njima video – Bosnu. I tako ti je, mali moj Oli, nastao „Derviš i smrt“.

Možda se baš zbog ovoga Žal-Pol S i ja ne njuškamo baš previše, jer vidiš, sine, kako nas esencija poonekad zajebe i odluči se prethoditi Biću.

Zagledao se u zejtinaste oči Čoveka Iz Podzemlja i u njima video – Bosnu