Telep Apatija

Ne baš tako kratke priče…

Jančikin „Ogled o evrocentričnosti“

Tirkizna kožna jakna plutala je među ringlovima Ulice Otona Župančića, na Telepu.

Bilo je to još onda kada se na Pinku davala ona emisije gde su ljude – na brzaka – slali na letovanje. Za džabe. Sećam se da je Komšija Dragan prokomentarisao kako smo mi na jugozapadnoj periferiji Novog Sada vazda jebena stranka, pa nam tu šalju nekog mrljavog Kalenića, il’ kako se već zove. „Kladim se u sto maraka da su onu simpatičnu Anu sa zubićima poslali na Liman, mamu im jebem bogatu“. I dok je taj mrljavi Kalenić, il’ kako se već zove, u tirkiznoj kožnoj jakni plutao među ringlovima Ulice Otona Župančića, objašnjavajući „propozicije takmičenja“, raspizdio ga je Poštar Jančika. Biciklom, naravno.

Specijalna etička komisija (u sastavu: Komšija Dragan, Poštar Jančika i Još Jedan) procenila je da je vinovnik „nemilog događaja“ nedvosmisleno mrljavi Kalenić. Ali je isto tako odlučila da mu se ima ponuditi wild card: rečeno mu je da nikakva Službena beleška neće biti sačinjena ako ovaj skurbla da letovanje u Istočnom Timoru dobije upravo Poštar Jančika.

Raspizdio ga je Poštar Jančika. Biciklom, naravno

Raspizdio ga je Poštar Jančika. Biciklom, naravno

Na osunčanom šoderu Dilija, Poštar Jančika snašao se iznenađujuće solidno. I ostao je iznenađujuće dugo. Mrljavi Kalenić obećao mu je deset dana u Jugoistočnoj Aziji, ali ovaj je ostao punih deset godina. Brčkao se po koralnim ostrvima, švrćkao tuk-tukovima, mezetio ražnjiće od krokodila i koštao probrane filipinske kurve. Nikom nije nagovaštavao kako on zapravo marljivo skuplja mirise, glagole i endemsku hermeneutiku; da piše svoj Ogled o evrocentričnosti. Takvo jedno štivo, s takvim jednim osvrtom na orijentalizam, da bi mu Edvard Said platio vinjak u bifeu „Royal“ na Satelitskoj pijaci. (Za to vreme, ako nekoga baš zanima, na Telepu ga je sasvim uspešno zamenjivao njegov kolega, Poštar Tibika.)

I sad, kad mu je posle deset godina dopizdelo to bivanje Belim Čovekom u Aziji, dopizdelo svo to „Haj mistr, mej aj tejk a pikčr vit ju“, Poštar Jančika odlučio je da se vrati na svoju Jugozapadnu periferiju Novog Sada. Odmah pošto svojoj supruzi Ilonki kupi najfiniji sarung iz Surakarte (i još neke usrane suvenire za Komšiju Dragana i tako te lelemude). Posle toga seo je u avion kompanije Malaysia Airlines i – nestao. Nestao kao Dostojevski u Podzemlju, kao prva ljubav, kao legalna aktivnost na vijetnamsko-kambodžanskoj granici. Puf… Ali – opet kao Dostojevski u Podzemlju – Poštar Jančika sklopio je bio nekakve svoje Zabeleške

Ne znam da li je to na bilo koji način povezano, ali dan posle misterioznog nestanka malezijskog aviona jedno parče papira zaplutalo je među ringlovima u Ulici Otona Župančića, na Telepu. Komšija Dragan zgrabio je ovlaženu plutajuću hartiju i – metodom pipanja, zurenja i iščuđavanja – ustanovio da se radi o indonežanskim novinama Jawa Pos, s nekakvim žvrljotinama po marginama. Komšija Dragan uspeo je da dešifruje neke od gustih misli i retkih lirskih pasaža. Bio je to sinopsis javnog predstavljanja Ogleda o evrocentričnosti, predavanja koje je Poštar Jančika trebalo da održi na Katedri za azijske studije Leiden Univerziteta u Holandiji.

Na osunčanom šoderu Dilija, Poštar Jančika snašao se iznenađujuće solidno

Na osunčanom šoderu Dilija, Poštar Jančika snašao se iznenađujuće solidno

Komšija Dragan u potpunosti se preobrazio u predavača na Leiden univerzitetu u Holandiji. Ili već u Poštara Jančiku. Nije mi to baš najjasnije…

“A ja ću, braćo, sutra da – iskuliram” kazao je prepošteni Vuk Branković udišući jedan od poslednjih dimova velikog i masnog džointa koji su zajednički smotali prisutni na “Kneževoj večeri”, pred večnu Kosovsku bitku 1389. godine. Tako se to pripremanje za Slavno vojevanje barem tumačilo u jednom vicu koji baš ne bih znao da ispričam od početka do kraja. Barem ne tako da ikome bude smešan. Ali eto morao samo početi šalom, rekli su mi da tako na svetskim univerzitetima započinju predavanja, šalom. Funny thing happened to me

A šta ustvari ima i da se divani o Kosovskom boju? Sve se zna – jebali smo im mater! Miloš Obilić rokn’o je Murata, nebeski srpski narod odbranio je ‘rišćansku Jevropu od otomanskih intrudera i šesto i kusur godina pre uvrnutog referenduma u Švajcarskoj, onemogućio gradnju minareta na obali Ženevskog jezera. I da, Vuk Branković je – iskulirao. Mislim, istorijski to verovatno nije baš tako izgledalo, ali to je krajnje nebitno u ovom trenutku. Većina primera koji slede u ovom Ogledu pre su interpretacija jednog Belog Čoveka u Aziji negoli popis „naučnih istina“.

Komšija Dragan bio je spreman da Ogled predstavi do kraja!

“A ja ću, braćo, sutra da – iskuliram”

“A ja ću, braćo, sutra da – iskuliram”

Ja sam – nastavio je Komšija Dragan – osvrćući se na taj segment nacionalne istorije, onako lagano dok mezetim ražnjiće od krokodila, uvek zamišljao koji je taj megaloman kome je palo na pamet da ta nesrećna Lazareva vojska nije branila svoja dupeta već čitav jedan kontinent i još čitavije hrišćansko nasleđe. Kako sam samo bio pametan, sam u svojoj glavi, ubeđujući se kako nisam jedan od onih koji realitet (?) oko sebe sagledavaju striktno, zatvoreno i hermetički, već da u svom nenadjebivom mozgu uspevam pojmiti svu gracioznu kompleksnost Starog kontinenta… Al’ ‘oćeš! Dok sam se brčkao na jednom koralanom ostrvcetu, čitao sam nepromočivu knjižicu peštanskog gembeša Ferenca Valija; knjižicu pod naslovom „Politics of the Region of Indian Ocean: The Balances of Power“.

(Da mi madžari vrlo se iznenađujuće solidno snalazimo u basenu Indijskog okeana. Da, mi madžari; nemamo mi mnogo veze s Mađarima, znate?)

U toj knjižici (inače nije nimalo epohalna po bilo čemu, a još manje je aktuelna) pročitao sam da su Portugalci zagospodarili svime što se češe o Indijski okean – od Madagaskara i Istočne Afrike, breko Bliskog Istoka i Indije do Indonezije i Australije – između ostalog i zbog toga što je Vasku da Gami i ostaloj bulumenti osvajača, administratora, misionara, hohštaplera i žonglera bilo nešto lakše da se šfrćkaju tuda jer je otomanski uticaj na Persijskom zalivu oslabio. I to jerbo su Turci-izjelice morali da se zajebavaju s nekim dripcima u Jugoistočnoj Evropi. A pošto se radi o 15. veku, tu se valjda misli i na one ostatke srblja koje je okupio cooler Branković.

E sad, nije ovo pokušaj odbrane Vuka Brankovića, još manje zadavanja povijesne zadaće ili natezanje teorije kako su srpsko-turski ratovi krucijalni za ekonomski, kulturni i seksualni razvoj pretkolonijalne Burme. Ovo je samo nasumični rezultat spoznaje da su – mater mu! – mogli i biti, a da to nikom ne bi palo na dokoličnu evrocentričnu pamet. Da je Kosovski boj imao značaj koji prevazilazi potencijale metafizike Pola Gaskoina, mi o tome ne bismo imali pojma. Zašto? Jer bismo ili a) bili zauzeti lupanjem u uske grudi junačke ili b) shvatali da su lepotani iz serija na Foxu zadavali i teže udarce najmanjem kontinentu. A za sve ostalo, bili bismo slepi kod očiju u kolektivnim evrocentričnim vizijama. Možda je, na kraju, i dobro što je Srpska despotovina uticala na kolinijalnu dinamiku koliko i Dušan Bajatović na Nelsona Mendelu.

Prevazilazi potencijale metafizike Pola Gaskoina

Prevazilazi potencijale metafizike Pola Gaskoina

Ovde se radi o jednostavnoj stvari kojoj me je naučila jedna probrana filipinska kurva. Na osunčanom pesku Minadaa, iscrtala je jedan prostorni štos: kako da neki broj tačaka povežeš s nekim brojem linija. Ne znam vam sad ponoviti raspored tih tačaka i linija, ali znad da, ukoliko želiš da ostvariš ono što je zadato, moraš da izađeš iz slike na šoderu i lajnu raspizdiš iz udaljene perspektive… Legenda osunčanog Minadaa kaže da, na nekim drugim delovima sveta, postoje učenici koji će zapravo doživeti da od svojih profesora Istorije, Historije ili Povijesti čuju reči: “Draga deco, tog lepog osunčanog popodneva, naši preci nisu bili moralni Titani, već su onako lepo ljudski usrali motku”.

Naivna znaju biti ta primitivna društva.

I onda sam se setio! Percepcija i vizija! Doajen krkanluka po bačvanskim sportskim borilištima, Milan Grbić s Kanala 9, aka Bata-Grba – bog da mu dušu prosti! – svojevremeno je direktno za Radio Temerin prenosio fudbalsku utakmicu između Dubočice iz Leskovca i Mladosti iz Bačkog Jarka. I to sedeći u podrumu klupskih prostorija domaćina! Lagano i rutinski, iako ništa živo od fudbala video nije. Sve uz pomoć neverbalne komunikacije sa spremačicom i njenom ćerkom, ako se ne varam. Možda sam ćerku i izmislio… Da, sve je pitanje percepcije i vizije.

Nije to sebičnost (mada ima i toga), nego nisu naše kontemplacije baš tako “sveobuhvatne” koliko mi to volimo da mislimo. Imamo taj znakoviti Sedmogodišnji rat (1756-1763), recimo, koji je zaista trajao sedam godina za razliku od Stogodišnjeg koj je trajao 116. Čista evropska stvar: još jedan u nizu istorijskih pizdarija u kojima su Englezi i Francuzi dokazivali čiji je tata jači. Iz ove pizdarije, naizgled, nismo dobili ništa posebno, osim možda privremenog prijateljstva Francuske i Austrije. Prijateljstva zahvaljujući kome će ćerka Marije Terezije, obična bečka opajdara Marija Antoaneta uspeti da se dokopa versajskih vrtova i na kraju melodramatično skonča na revolucionarnoj giljotini.

Ali…

Lagano i rutinski, iako ništa živo od fudbala video nije

Lagano i rutinski, iako ništa živo od fudbala video nije

Za vreme Sedmogodišnjeg rata, britanske snage napale su položaje neutralne Holandije u Indiji. U rat su uvučene Španije i Portugalija. Tih dana, arapski brodovlasnici razmišljali su koliko je opasno biti pirat u vodama Indijskog okeana i prodavati Islam matrijarhalnim plemenima Sumatre. Strepelo se na Cejlonu, Mauricijusu, Sejšelima… Hoće reći, baš zbog te – ili i zbog te – evropske stvari, u Singapuru koriste dolar, u Maleziji voze levom stranom, na Začinskim ostrvima Maluku postoje stalne religijske trzavice, a Pakistanci igraju kriket kao popizdeli.

I da završim, ne radi se ovde o anahronom postkolonijalnom moralisanju o bezobzirnim pljačkama naslednika Vaska da Game ili ser Fransisa Raflea. Ne radi se ni o nesvesti Belog dominantnog Zapada o odgovornosti koju imaju (ili nemaju) za svoju belosvetsku “sferu delovanja”. Ovde se radi… Ma ne znam zapravo o čemu se radi, ali znam da su Vuk Branković i ostali uzgajivači hajdučke trave sa švedskog astala “Kneževe večere” isto tako bili – evrocentrični.

Podsetite me da kupin Ilonki onaj usrani sarung.

Odmah pošto svojoj supruzi Ilonki kupi najfiniji sarung iz Surakarte

Odmah pošto svojoj supruzi Ilonki kupi najfiniji sarung iz Surakarte

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Information

This entry was posted on Juni 29, 2015 by .

Twitter

Instagram

Celebrating the Indonesian Independence Day 🇮🇩
#merdeka 'Becak' driver has my backpack 🎎
#becak #rickshaw #keraton #solo #java #indonesia Another town, another football club, another struggle 
#persis #solo #pasoepati #football I met my childhood hero ☯
#brucelee Rawa Pening lake
#fishing #lake #salatiga #java #indonesia In front of our old garage. 
#flowers #doors #concrete #java #indonesia
%d bloggers like this: