Telep Apatija

Ne baš tako kratke priče…

Jedna Kategorija iz Kandahara

Imagination is the origin of the categories
Johann Gottlieb Fichte (1762 – 1814)

Mali Omid rodio se u Kandaharu, nekih 483 kilometara jugozapadno od Kabula. Još tamo negde one razdragane 1985. godine, kada je kompanija “British Telecom” prestala s upotrebom čuvenih telefonskih govornica Red box; te negiranjem crvene kao boje ljubavi, slobode, muškatli i rokenrola, indirektno uticala da, nekoliko meseci kasnije, izbiju rasni incidenti u Južnom Londonu, poznati kao „The Brixton race riots“.

Dabome da je Mali Omid bio mali kada se rodio: deca se najčešće rađaju mala, isto vam je to i ovde i u Avganistanu. I onda je – pretpostavljate – Mali Omid rastao. Rastao je tako Mali Omid u Kandaharu, nekih 483 kilometara jugozapadno od Kabula. Učio je tamo ta njihova persijska slova, znate ona smešna i komplikovana što se pišu naopačke. Igrao se s drugom decom, s mačkama, klikerima, kišom i pišom. Dabome da se Mali Omid igrao pišom: dečaci se najčešće igraju pišom, isto vam je to i ovde i u Avganistanu.

I onda se jednog dana zadesio onaj gromoglasni Nine Eleven

Nekih 483 kilometara jugozapadno od Kabula

Nekih 483 kilometara jugozapadno od Kabula

Popularni lifestyle magazini s vremena na vreme donose priču o tome kako postoji kružok pripadnika globalne poslovne elite – dakle, gomila raspalih buržuja – koji Monopoly igraju za pravi novac. Prave nekretnine, prave kućice i hoteli. Prava iznenađenja i prave šanse. Pravi pešaci na Azurnoj obali. Manje je, međutim, poznato da postoji ekskluzivni klub pizdeka koji zapravo igraju Risiko. Mnogi su skloni da ove igrače nazivaju nacionalnim vladama i multinacionalnim kompanijama, ali to je neka sasvim druga priča…

U svakom slučaju, zadesio se – nekako – taj gromoglasni Nine eleven, baš na 43. traljavi rođendan Jednog Pićuke S Telepa, u Novom Sadu. Taj je narečeni Pićuka prelistavao bio neku knjižicu koja je filozofirala o koristi i šteti istorije za život, filozofirala o plastičnoj moći čoveka, naroda i kulture da odredi stepen na kojem se prošlost mora zaboraviti „ako ne treba da se postane grobar sadašnjosti“. Knjižica je (s jakim pruskim akcentom!) govorila kako uvek postoji nešto čime sreća postaje srećom, „sposobnost čoveka da se za vreme trajanja zaborava može osećati neistorijski“. „Mater mu jebem“, uskliknuo je Pićuka, baš na svoj 43. traljavi rođendan, „vidiš kako ovaj matori Fridrih lepo proniče – pro-Nietzsche? – da filozofija u svetu nametnute spoljašnje uniformnosti ostaje učeni monolog učenog šetača, slučajna lovina pojedinca, skrivena sobna tajna ili bezopasno brbljanje akademskih staraca i dece“.

I onda je sklopio knjižicu i otvorio Blic.

Tog smutnog septembra početkom ovog veka, Mali Omid – tada već simpatični i ljubopitljivi šesnaestogodišnjak – zagledan je bio u dupe jedne persijske mačke. U istom tom nedeljivom vremenskom trenutku, neki se Ludak gadno bio nakostrešio zbog aktuelnog stanja u planetarnom Risiku – smatrao je bio da su Ontario i Europa Orthagonale nekako preblizu, takoreći: slizani! – i onda se odlučio da kidnapuje avion. Da, avion! S pripadajućim moralnim habitusima i uredno prijavljenim prtljagom. Avionom je potom pilotirao sam, nad nebeskim prostranstvima Ontarija (ništa tu nije komplikovano, avion leti pa leti, automatski pilot je uštekan). I očin će ga znati kako je onda taj Ludak uspeo da skrene letelicu i njome raspizdi u Svetski trgovinski centar. Znate već kako se to zbilo, da vam ne pričam. Kazao je posle da mu je Bog tako rekao. „Da, gospodine, lično Bog mi je tako rekao“, kazao je Ludak. A s takvim autoritetom nije se zajebavati, je l?

Postoji ekskluzivni klub pizdeka koji zapravo igraju Risiko

Postoji ekskluzivni klub pizdeka koji zapravo igraju Risiko

I sad, kad smo već kod autoriteta s kojima se nije prijatno zajebavati, znate li možda ko je Piter Grifin? Glavni junak animirane serije Family Guy? Dobro, dobro, dobro, kad smo već kod autoriteta s kojima se nije prijatno zajebavati, Jedan Pićuka S Telepa, ustvrdio bi da su to svakako Dunav, Šopenhauer, Bečejsko crno i Šon Koneri, ali ovo je ipak moja priča, a ne njegova… Dakle, taj autoritet, taj imaginarni čovečuljak Piter Grifin – ne znam da li ste upoznati s ovime? – baš je tog nesretnog jedanaestog dana septembra 2001. godine, imao rezervisano sedište u šinobusu za Kandahar. Ali nikada nije stigao da Železničke stanice u Kohogu, jer se zagledao bio u dupe komšinice Svonson. Da, Džoove žene.

Striktno faktografski gledano, naravno da se to nije ovako odigralo. Tog dana je zapravo autor Family Guya Set Mekfarlan imao rezervisano sedište u avionu za Atlantu, ali je zakasnio jer se uspavao. Čisto zbog zahteva naracije, ja ću se tržati mog scenarija, onog s iscrtanim čovečuljkom, šinobusom za Kandahar i dupetom komšinice Svonson. Nekako mi se bolje uklapa.

Nego, zašto vam ja sve ovo naturam? Postoje za to najmanje dva (dobra) razloga. Prvo, ovo je pozadina jedne od uspelijih epizoda serije: ono kad svi porodično posete Ground Zero i Piter se pita ko je srušio Bliznakinje. Sadam Husein? Vojska Iraka? Neki tip iz Iraka? Jedna gospođa koja je jednom prilikom posetila Irak? „Ne“, objasnio je njegov antropomorfni pas Brajan, „bila je to grupa Saudijaca, Libanaca i Egipćana, finansirana od strane građanina Saudijske Arabije koji se krije u Avganistanu, a utočište mu pružaju Pakistanci“. „Dakle, ono što pokušavaš da mi kažeš jeste da bismo trebali da izvršimo invaziju na Iran, je l’ tako?“, mudro je zaključio Piter. Jasno vam je o čemu govorim…

Drugo, nije da je zdravo važno za fabulu, ali čak dva američka predsednika izabrana su na osnovu traljavog 43. rođendana Jednog Pićuke S Telepa. Prvi je narodu obećao – doduše, nešto biranijim rečima – da će se neprijatelju najebati matere balijske. Što se tiče drugog, on je narodu obećao – doduše, nešto biranijim rečima – da će izgledati lepše, smejati se češće i progovarati artikulisanije dok se neprijatelju najebava matere balijske. Ali obojica su to uradila samo po jednom. Kako to analitički precizno objašnjava zbunjeni Šon Pen u filmu “Assassination of Richard Nixon” (2004), jedino je Niksonu uspelo jednom te istom kupcu dva puta utrapiti jadan te isti proizvod: priču Bring the Troops Home. I to ga, po ovoj školi mišljenja, čini najboljim svetskim prodavcem, još od onda kada je Umpah Pah uspeo Vitezu od Kisele Štrudle prodati natrag onu njegovu glupavu periku, njegov dupli skalp.

Kako god. U svakom slučaju, dok je Mali Omid bio zagledan u dupe jedne mačke, došlo je do te humanitarne intervncije Zapadnih saveznika, traljavije od rođendana Jednog Pićuke S Telepa.

Zbunjeni Šon Pen u filmu “Assassination of Richard Nixon”

Zbunjeni Šon Pen u filmu “Assassination of Richard Nixon”

U trenutku kada je prva tepih-bomba dodirnula precizno utvrđenu kotu na jednoj pustoj avganistanskoj visoravni, Mali Omid sedeo je na komšijinom persijskom tepihu i gledao četvrtfinalnu utakmicu FA Kupa između Vesthem junajteda i Derbi kauntija. „Čekićari“ iz Istočnog Londona slavili su golom Tedija Šeringema u trećem minutu sudijske nadoknade, a stvari su u Avganistanu bile nešto manje dramatične. Uloge su unapred bile podeljene: znalo se koji će vojni kontingent zauzeti koji deo zemlje. Staromodni saveznici bezecovali su naftu, nostalgični opium, a avanturisti uranijum.

A Kandahar? Ništa… Kandahar je bogat prirodnim resursima otprilike koliko i zavičaj Dragana Torbice. Jedan magarac i dva kondora… Sledstveno tome, nijedna vojska nije zašla u tu Pičku Lepu Materinu. Kandahar su jednako zaobilazili Sovjeti, Talibani i Zapadni saveznici. Njegovi tužni stanovnici ponovo su ostali sami sa sobom, da se prebrojavaju endemski sjebanom metodologijom, prepušteni Majci Prirodi i nekolicini lokalnih kabadahija, visoko uvaženih u tradicionalnim sredinama. Nije vam teško zamisliti da je taj i takav Kandahar – bez koherentnog paganstva, bez formalizovanih institucija, bez konceptualizovane anarhije – postao jedna više raskalašna promenada narodnih mitova. Traje to već vekovima, slabo ko se trudi voditi računa o tačnom vremenu.

A mitovi k'o mitovi. U svim svojim socijalnim i folklornim papazjanijama, nepogrešivo se svode na osnovna dva: mit o Zlatnom dobu i mit o Obećanoj zemlji. Ono što je, međutim, karakteristično za savremeni Kandahar jeste činjanica da je, početkom veka, u ovom poslednjem naletu Ničega, lokalni živalj počeo verovati u jedan novi izmišnjeni svet, u magičnu Post-Jugoslaviju.

Pričaju mnogi, pa hajde da im verujemo, da je sve krenulo od Platonove Republike. Pa se posle dogodila ona fertilna 1516; to je godina u kojoj su Bavarci kodirali „Zapovest o čistoći piva“ (u istoriografiji poznat kao „Reinheitsgebot“), a ser Tomas Mor konstituisao prvu „Utopiju“. Utopiju kao ne-mesto… Ta slatka bit utopijske misli nagrizla je i žedna nepca Kandahara. Iznenađujuće visok procenat tamošnjeg (nikad prebrojanog) stanovništva počeo se definisati postjugoslovenistima.

Ovaj mit, ako vas baš zanima, u Kandahar je prispeo tek iz treće ruke. Naime, tetak jednog od dva kandaharska kondora, Tetak Mohamed, radio je – dakako na Baustelle u Klagenfurtu – s tetkom jednog od dva kondora iz zavičaja Dragana Torbice, s izvesnim Tetkom Jojom. I tako nekako, kao znoj po kurvi iz Celoveca, kamenom vrleti na nekih 483 kilometara jugozapadno od Kabula, razlila se priča o komadu planete na kojem došljake dočekaju blago sunce i najlepše žene na svetu. Žene sa slasnim dupetima, nesrazmerno slasnijim od dupeta komšinice Svonson. Govorilo se da tamo u Post-Jugoslaviji kategorije – čije je poreklo imaginacija? – kategorije kao što su „humanitarna intervencija“, „endemski sjebana metodologija“, ili „lokalni kabadahija“ uopšte nisu strane.

Došljake dočekaju blago sunce i najlepše žene na svetu

Došljake dočekaju blago sunce i najlepše žene na svetu

Mali Omid nije verovao u reklamne spotove o Sviftovoj Liliputaniji na Zapadnom Balkanu. Uprkos tome, socijalne institucije vibrantnog Kandahara usvajale su postjugoslovenske „plemenite Houyhnhnime“, brzinom parenja andaluzijske veverice. „Tamo živi Jedan Pićuka S Telepa, u Novom Sadu, i svaki put kada se zadesi neki ozbljan istorijski pičvajz, on jednostavno – proslavlja svoj traljavi rođendan“, govorilo je jedan tip ispred samoposluge, ispijajući kozje mleko s mehurićima. Jer – realno – postoji li mesto na svetu na kojem bi bilo logičnije netolerisati narodne hohštaplere i biti hiperempatičan s kojekakvim personalnim sranjima drugih, čak i onih koji su toliko daleko da nas njihov kašalj ne može zaraziti, ni uflekatati. „Post-Jugoslavija“, šuškalo se sve glasnije i šaralo po kamenim zidovima Kandahara, zelenim auto-lakom, persijskim slovima, znate onim smešnim i komplikovanim što se pišu naopačke. „Post-Jugoslavija i Kandahar, postaćemo Jedno u našem bolu!“, uzviknuo je jedini Magarac, naivan poput Zenona iz Eleje.

Jer gde pobeći, mislili su se Kandaharci, ako ne tamo gde se onoliko bežalo? I te kako se bežalo… Pa tamo čak i sladunjave pop-pesmice govore: „Opušteno, opušteno, spakovaću život ceo u dva kofera“. Tamo u Post-Jugoslaviji obitavaju muškarci i žene koji razumeju čemer spaljenih sela, spektakl traktora spasa, patetiku poklonjene napolitanke s čokoladom…

Ali Mali Omid – sada već odrastao čovek, poprilično učen i poštovan u multikontekstu pulsirajućeg Kandahara – samo je odmahivao rukom. „Ti vaši što razumeju“, govorio je „ti se razumeju u Kandahar koliko i Vladimir Petrović Pižon u Hajdegerovu ontološku nužnost supstance“. Zurio u dupe nekakve debele mačke. Premišljao se gde bi on to, uostalom, mogao pronaći dva kofera. I ceo jedan život.

Koliko i Vladimir Petrović Pižon u Hajdegerovu ontološku nužnost supstance

Koliko i Vladimir Petrović Pižon u Hajdegerovu ontološku nužnost supstance

Bio je to 57. traljavi rođendan Jednog Pićuke S Telepa, u Novom Sadu.

Kiša je padala, a ja sam plakao za njom. I bila je prava poplava mačaka! Kada kiša baš onako dobro pada, Englezi kažu: „It's raining cats and dogs“. Šta da vam kažem, ja nikada video nisam psa kako pada s neba, ali što jes’ – jes’: mačaka je baš bilo, da te ‘faljeni Google sačuva. Kiša i poplava debelih mačora i mačketina. Nadrealno i pomalo jezivo. Ne sećam se detalja, ne volim mačke. Ali znate sigurno za onu alegoriju s kišom žaba? Ako vam je lakše da tako vizualizujete, setite se one sjajne scene u filmu „Magnolia“ (1999).

I sad, baš na taj 57. traljavi rođendan Jednog Pićuke S Telepa, jednim raspalim zapadnobalkanskim drumom, švrćkao se jedan raznjakani crveni volkswagen kombi. Tek tako. Kombi je bio registrovan za prevoz osam putnika i toliko-i-toliko kilograma robe, ali u ovom realnom raznjakanom crvenom volkswagen kombiju (u jednom nedeljivom vremenskom trenutku) bilo je ukupno 77 živih duša. Unajmljeni vozač, 75 muškaraca i žena poreklom iz Kandahara, te jedna debela mačka koja je mirisala na ćilibar. Dobro, taj kombi, nije se on baš švrćkao kako sam vam u prvi mah ispričao, nego se – pretpostavljate – probijao kroz onu nadrealnu poplavu mačaka. Od mjaukajućih četvoronožaca nije se moglo disati, ali jedan pronicljivi nos poznao je razliku: tačno je znao, tačno je mogao namirisati tu debelu mačku koja miriše na ćilibar u raznjakanom crvenom volkswagen kombiju.

To je aroma debele mačke i ćilibara milovala receptore čula u nozdrvama ovog belog antropomorfnog psa: ove nedefinisane imaginacijske džumare, Brajana Grifina. Pohitao je tako Brajan za raznjakanim crvenim kombijem i lajao, lajao, lajao, lajao… Želeo je izbliza onjušiti tu mačkicu i njeno orijentalno dupe. Ništa više, samo to. Lajao je, lajao, lajao, lajao…

Jedna živa duša iz Kandahara, u raznjakanom crvenom volkswagen kombiju, baš je prelistavala neku knjižicu koja je filozofirala o koristi i šteti istorije za život, filozofirala o plastičnoj moći čoveka, narode, kulture da odredi stepen na kojem se prošlost mora zaboraviti „ako ne treba da se postane grobar sadašnjosti“. Knjižica je (s jakim pruskim akcentom!) govorila kako uvek postoji nešto čime sreća postaje srećom, „sposobnost čoveka da se za vreme trajanja zaborava može osećati neistorijski“. Živa duša iz Kandahara sricala je duge reči: iz kandaharske vizure nemačka su slova smešna i komplikovana, i pišu se naopačke. Zamislite krajnji primer, čoveka koji uopšte ne bi posedovao moć zaboravljanja, osuđenog da svuda vidi bivanje. Takav ne bi više verovao u vlastito biće, ne bi više verovao u sebe, video bi kako se sve razliva u pokretnim tačkama i gubi u reci bivanja. On, konačno, kao pravi učenik Heraklita, teško bi se više usudio da podigne i prst…

TRRRAAASSS!

Kombi je sleteo s puta! Unajmljeni vozač zbunio se bio od silnog liberalnog režanja, tog oslobođenog laveža nedefinisane imaginacijske džumare, da je naprasno sleteo s puta i zapucao se u jedan od onih muljavih kanala koji tu leže još od vremena svete carice Marije Terezije. ‘Ajde, da budemo iskreni, možda je konkretno ovaj kanal prokopan nešto kasnije, ali ovde se za sve nastalo neodređenog datuma u prošlosti govori da je tu još od Marije Terezije. Znate već i sami.

Nadrealno i pomalo jezivo

Nadrealno i pomalo jezivo

Nekoliko dana kasnije, na izuzetno lično zaprepašćenje Jednog Pićuke S Telepa, u Novom Sadu, nije bio ničiji rođendan. Pićuka je sedeo na knjižici koja je filozofirala o koristi i šteti istorije za život i traljavo prelistavao Blic. Tamo, u novinama, imao je šta i da vidi. Ne znam kako je kod vas, ali u našim novinama uglavnom ima šta i da se vidi, retko kad šta da se pročita. U novinama, ječala je vest o „tragičnoj smrti 76 azilanata“! Kakva li je to smrt koja nije tragična? I ko to ovde nije azilant? Unajmljeni vozač? Ili debela mačka koja je mirisala na ćilibar?

U toj vesti, vesti koja je ječala, navodilo se bilo da je „76 azilanata nastradalo kada je vozač vozila marke volkswagen izgubio kontrolu nad upravljačem, usled brzine neprilagonje stanju i uslovima na kolovozu“. Jedan veliki kurcšlus, da vam ne pričam. Sreća pa Jedan Pićuka S Telepa nije dalje čitao tu vest – dosta mu je bilo, kaže – već je okrenuo na sledeću stranu na kojoj se prikazivalo jedno slasno postjugoslovensko žensko dupe.

U tom novinskom napisu, da vam ja ipak završim priču, govorilo se o „76 azilanata“ i govorilo se o „vozilu marke volkswagen“. Crveni raznjakani kombi uzdigao se, dakle, do nivoa „vozila marke volkswagen“. Nasumična selekcija sjebanih kandaharskih sudbina očaranih Post-Jugoslavijom, pak, ostala je to što je i bila – kategorija azilanata. Jer imaginacija je poreklo kategorija. Mulj je primio armiju omađijanih trupala, ali nije izbacio niti jedno jebeno ime. Nabubreni leševi nikad se nisu uzdigli do nivoa 76 mrtvih individua i jedne mrtve debele mačke koja je mirisala na ćilibar. Dečaci se najčešće igraju pišom, isto vam je to i ovde i u Avganistanu. Azilanti najčešće umiru bez imena, isto vam je to i ovde i u Avganistanu.

I to je zapravo taj civilizacijski iskorak o kojem vam govorim sve ovo vreme. Nismo više u mračnim devedesetim pa da zapakovane nepoželjne humanoide iz Zavičaja Dragana Torbice  – ne daj bože! – šaljemo Tamo daleko preko Reke, i nazivamo ih izbeglicama. Jer tranzicija u ovaj Vrli novi svet podučila nas je tom fantastičnom esencijalističkom preobražaju na osnovu kojeg smo uspostavili pojam azilanata.

Zaista vam ne znam reći da li je Mali Omid bio u onom vozilu marke volkswagen.

Nepoželjne humanoidi iz Zavičaja Dragana Torbice

Nepoželjne humanoidi iz Zavičaja Dragana Torbice

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Information

This entry was posted on Juni 9, 2015 by .

Twitter

Instagram

It's durian time!
Thanx to @victoria_wyutyeesoe
#durian #fruit #rainyseason One love for the Indian Ocean
#pantai #wediombo #beach #love #indianocean #java #indonesia #prambanan #temple #java #indonesia Stigao je Sajam ;)
#bookstagram Giraffes are IN again
#giraffe #fashion #pattern #safari Contemporary... #novisad #borneo #books
%d bloggers like this: