Telep Apatija

Ne baš tako kratke priče…

Taticini gologuzi dečaci

Inspirisano Rašom Popovim
Posvećeno Peđi Obradoviću (1985-2014)

Selotejp, i život bez smisla. Buđenje u ovom smrdljivom gradu. Priče koje počinju buđenjem uglavnom – smrde.

Nemam ključeve od stana. Imam šest dinara. Smrdim. Proveo sam noć sa nekim… Kurac će ga znati. I gde je tu život, zapitao bi se poeta sa Sumatre, samo da se ikada probudio u ovom smrdljivom gradu.

Osećam svoj jezik. Baš ga onako – osećam. Ontološki? Egzistencijalistički? Sinoć sam lizao nekakvu bofl sintetiku, neki selotejp. Sinoć sam lizao… Ma, nije ni važno. Jezik mi je suv i žedan sam. Imam šest dinara, žedan sam i očekuju me u jednom drugom smrdljivom gradu. U jednom drugom smrdljivom gradu čeka me moj dečko. Malo je nestrpljiv. Oh, kako je samo nestrpljiv. Da, ja sam peder. Ali to uopšte nije važno za ovu priču, časna reč.

bl rasa popov 1

Inspirisano Rašom Popovim

Neko me posmatra.

Ne mrzi me. Ne osuđuje me zato što imam šest dinara, što nemam ključeve, što smrdim. Poznajem te oči. Znam taj pogled, koji ne pripada čoveku već jednoj mnogo plemenitijoj političkoj životinji. Viđao sam tog bradatog starkelju. U vrtovima jednog fantastičnog zamka. Čuo sam krckanje uskršnjih jaja. Kokošijih i pokojeg poturenog morčijeg. Opipao sam sasvim strukturisani ponos jednog banatskog sela i u njemu najjačeg guska na svetu. Guska koji u borbama koristi levi kroše Miroslava Antića. A ja još uvek imam šest dinara, žedan sam, i očekuju me u jednom drugom smrdljivom gradu.

Vrata ovog lokala su otvorena! Hm, Otvorena vrata. Samo ću skliznnuti unutra, kao jezik po selotejpu. Niko neće ni primetiti kako ulazim. Tamo će lepo postupati sa mnom, još uvek ima dobrih ljudi u ovom smrdljivom gradu. Pružiće mi čašu vode. Ponudiće mi da se ispiškim. Da, odluka je pala, sada je to već gotova stvar: proći ću kroz Otvorena vrata ovog lokala. Samo da se pomeri više ovaj bradati starkelja… Zašto se tako vuče? Koji je to fazon? Koja je to fora?

Šta je on? Da li je čovek ili anđeo? Da li plaća račune za Informatiku? Ili se uzdigao do bespolnosti i prevazišao moral? Onako hajdegerovski… Sećam se, kada je Salvador Dali bio mojih godina, priviđali su mu se anđeli. Bio je žedan i smrdeo je. Govorio je kako oni koji – poput Kanta – pišu tako važne a tako beskorisne knjige, moraju biti anđeli. Kasnije je prešao na magičnog Spinozu… Salvador je mrzeo Ničea, a voleo Voltera. Ja mrzim tulumbe i mrzim usisavanje. Volim Jugoistočnu Aziju i volim Peđu. Tako se zove moj dečko, Peđa. Pravo pedersko ime.

bl guskovi

Strukturisani ponos jednog banatskog sela

Smrdim dok tumaram ovim smrdljivim gradom.

Taticini gologuzi dečaci… Šta je ovo? Ko su ti Taticini gologuzi dečaci? Čini mi se da sam već kročio u lokal s Otvorenim vratima… Još tamo kod magičnog Spinoze. Dobar dan, izvolite. Taticini gologuzi dečaci. Čujem strujanje vazduha u svojoj usnoj duplji. Ali siguran sam da ne progovaram. Možda samo izgovaram… Žao mi je, ta kaseta je iznajmljena, čujem. Možemo je rezervisati za vas. Jeste li član? Nema problema, sve što vam je potrebno jesu lična karta i 200 dinara. Dakle, sve što mi nedostaje jesu lična karta i 194 dinara. Ovo je Videoteka Za Odrasle, nadam se da me razumete. Hej, videoteka za odrasle! Kakav je to fazon? Kakva je to fora? Eufemizmi su tako pederska stvar.

Videoteka Za Odrasle. Carstvo snimljene i izrežirane jebačine. Borba između VHS-a i Bete jedna je od ključnih tačaka u hronici kulminacije dvadesetog veka. Razumete, kulminacije? Imam šest dinara, žedan sam, i očekuju me u jednom drugom smrdljivom gradu. A evo me u ovom carstvu snimljene i izrežirane jebačine. Filmovi su razvrstani po kategorijama. A kategorije po azbuci. Da se ja bavim politikom kuće, ređale bi se po engleskom alfabetu. Od ei do zed. Nikakva ideologija. Jednostavno: srpska ćirilica slabo se snalazi sa koncepcijama kao što su Quickie, Yacht, Xmas, Whip ili Wife-swap.

A što lepo ne otvorim internet i tamo pogledam Taticine gologuze dečake? Govori tako meni uslužni delatnik u Videoteci Za Odrasle. Čujem ga. Ali ga ne vidim. Zapravo, vidim ga, ali ne mogu da ga zapamtim. Magija Sumatre. Njegov je VHS plejer kod majstora. Evo već sedam dana, kaže. I onda on tako lepo otvori internet i gleda snimljenu i izrežiranu jebačinu. I znam li nekoga kome treba posao, pita me. Jer ovo je njegov poslednji dan. Seli se. Ali ne zna tačno gde. U Austriju. Ili Australiju. Na jedno od onih mesta gde žive Srbi i Grci. I tako ti etniciteti čiji predstavnici mlataruju rukama dok govore.

A ja, ja samo smrdim dok tumaram u ovom smrdljivom gradu.

Daddy_s_Club_jaquette_recto_w_286_8597

Eufemizmi su tako pederska stvar

Mora da je Beč u pitanju, mislim se. A ne želim da mislim o tome. Imam šest dinara, žedan sam i očekuju me u jednom drugom smrdljivom gradu. Grčka braća Markides Puljo izdavala su Новине Сербске из Царствујшћег Града Виене. Stvarno sam lizao bofl sintetiku, neki selotejp. A možda je i Australija, misli se on. A ne želi da misli o tome. I jesam li ja gledao Nestašne godine, pita me? Pa, jebem mu tatu, šta on misli? Naravno. Prvo sam gledao Fazone i fore. Pa onda Nestašne godine. Pa onda Odeljenje za ubistva. Barem je u tom segmentu istorija linearna. Sve je eveidentno kao mormon na biciklu.

Žedan sam.

I zbog čega sam onda ja još uvek u Videoteci Za Odrasle? Niko da me ponudi čašom vode. Čašom hladne vode. Niko mi ne nudi da se ispiškim. Izlazim iz Videoteke Za Odrasle. Onako kako sam u nju i ušao. Hoću reći, ne znam kako sam u nju ušao. A ni kako sam iz nje izašao. Kroz Otvorena vrata, pretpostavljam. Još tamo kod magičnog Spinoze. Više ne čujem ni uslužnog delatnika iz Videoteke za Odrasle. A on viče, nije da ne viče. Mogao bih se zakleti da uslužni delatnik viče. Mnogi Srbi i mnogi Grci viču. Mnogi Srbi i mnogi Grci krenuli su za Austriju. Ali su se zajebali. I završili u Australiji. I sećam li se ja Nikosa Pulosa, iz prve sezone Nestašnih godina. Pa onda Bogdana Dražića kojeg smo znali kao cool tipa kojeg zovu Drez. Znaš, još uvek sam pomalo zaljubljen u njega. U cool tipa kojeg zovu Drez.

Ah ta, srednja škola. Ah, ta bofl sintetika.

Jeste, smrdim dok tumaram ovim smrdljivim gradom. Mada, lažem te, ne tumaram. Stojim. Stojim ispred Videoteke Za Odrasle. Imam šest dinara, žedan sam, i očekuju me u jednom drugom smrdljivom gradu. A sunce se penje. I sija. Zašto sunce uvek mora da sija? Mrzim sunce koje sija. I mrzim ovog starkelju sa plamenitim očima. I one sijaju. Bradonja me posmatra s tim plemenitim očima. U jednoj ruci drži čašu vode, a u drugoj nekakvo parče hartije.

Izvoli.

bl nestasne godine

Ah, ta srednja škola

Zurim u tu čašu vode. Znoji se. Voda je hladna, dakle. To je dobar znak, sasvim dobar znak. Dovoljan je samo dodir vlažne čaše. Ne, nije. Želim je čitavu! Prinosim tu zamagljenu čašu svom suvonjavom jeziku. A znao si da ližeš selotejp, je l? Polako se natapa hladnom vodom. Kapljice se slivaju niz površinu čaše. Iscrtavaju čudne obrise. Vidim izmišljeni alpski proplanak. Čujem Hajdi. Njen razdragani kikot. Doziva svok deku… Ma serem! Ne čujem ništa o toga. Samo pijem. Pijem!

Zadovoljan sam. Imam šest dinara i očekuju me u jednom drugom smrdljivom gradu. Ali bar nisam žedan. Zadovoljan sam. Zadovoljan sam? Ali ovaj deka je zadovoljniji od mene. Da, dobro si čuo, sada ga zovem tako. Deka. Nije više starkelja, nego deka.

Deka ritmičnim pokretima uzima natrag tu maglovitu čašu vode. Puna je. Da, još uvek je puna. Trljam oči. Dobro, ne trljam oči baš bukvalno, jasno ti je šta pokušavam da kažem: iščuđavam se. Kako to da je čaša još uvek puna? Jebeno puna. Da, to je jedan od mojih pronalazaka, kaže on. Čaša vode koja je uvek puna. Idealna je za pesimiste. A dobro dođe i onima koji su žedni. Jebote… Kakav je to fazon? Kakva je to fora? Da li je ovo čovek ili anđeo? On podiže ono parče hartije i pruža ga ka meni.

Izvoli.

69e4e7eb46e989fd1e66299ea76fef9c

Vidim izmišljeni alpski proplanak

Papir ne šušti. Papir krcka. Ako je to još jedan od pronalazaka ovog starkelje, onda se stvarno nema za šta boriti u ovom smrdljivom gradu. Hej, papir koji ne šušti! Hej, papir koji krcka. Kao olimpijsko jaje iz jednog banatskog sela. Krcka kao geopolitičko dete. Dok posmatra bešumno rađanje novog čoveka. Uzmi. To je, vozna karta. Još jedan od mojih pronalazaka. Univerzalna vozna karta ka jednom drugom smrdljivom gradu. Znam da te tamo očekuju.

Da, ovaj deka se definitivno uzdigao do bespolnosti. I prevazišao moral. Onako hajdegerovski. Univerzalna vozna karta ka jednom drugom smrdljivom gradu. Pa jabaću mamu i tatu svakome ko zahteva da ovaj deka plaća račune za Informatiku! Neprijatno mi je. Imam šest dinara, smrdim i neprijatno mi je. Zašto me lepo nije poslao u pičku lepu materinu? Tek tako. Zašto je ljubazan prema meni? Ima li, možda, neke skrivene namere? Skrivene u toj smešnoj bradi koja liči na Sumatru. Osećam je. Ne Sumatru i njenu magiju, osećam Beskonačnu hladnu vodu. Osećam kako se razliva po mojoj utrobi. Naučio sam nešto od ovog čoveka. Da, naučio sam. Ali ne mislim na današnji susret. Bilo je to mnogo ranije. Naučio sam nešto od ovog čoveka.

Ili je on samo anđeo?

Ali ja nemam novca. Nema potrebe, moji pronalasci su besplatni. Ali ja nemam novca. Kažem ti, basplatni. Samo šest dinara. Nema potrebe. Potrudiću se da vas pronađem i vratim vam novac. Zaista… Do zadnjeg dinara. Sine, dinari su uvek zadnji. A onda barem neki poklon? Ne. Mali znak pažnje? Otićiće ti voz ka jednom drugom smrdljivom gradu. Šta kažete na jednu lepu flašu vina. Retko pijem alkohol. A slatkiši, svako voli slatkiše? Volim slatko, ali ne valja u mojim godinama. Najlepše želje? Nema potrebe. Moj deda voleo je Najlepše želje. Istina, i ja volim Najlepše želje. Onda neka bude tako, Najlepše želje. Neka bude tako. Još jedna stvar. Izvoli. Mogu li vas zamoliti za čašu vode?

bl dali geopoliticko dete

Krcka kao geopolitičko dete

Voz za jedan drugi smrdljivi grad otišao je bez mene.

Selotejp, i život bez smisla. Novo buđenje u ovom smrdljivom gradu. Da, priče koje počinju buđenjem uglavnom – smrde. Mnogi vozovi za jedan drugi smrdljivi grad otišli su bez mene. Svako jutro budim se u ovom smrdljivom gradu. Svako jutro je isto. Ponavljanje. Salvador Dali nikada nije čitao Sjerena Kirkegarda. A ja se budim u ovom smrdljivom gradu. Ponavljanje. Biće tako sve dok ne kupim Najlepše želje. Ponavljaću se sve dok ne kupim Najlepše želje.

Ali, danas je taj dan!

Danas kupujem Najlepše želje. Sto posto! Danas će anđeo dobiti svoju čokoladu. Jedini ukus koji definiše sam sebe. It tastes like chocolate. Prosto, tako. Navlačim gaće u ovom smrdljivom gradu. Vreme prolazi, ali ovo je još uvek samo – ovo smrdljivo jutro. Dan mrmota? Ne, dan mrmota je jednostavan. Čak zabavan. Dobro, nije baš zabavan. Jednostavan. Ovo nije dan mrmota, ovo je dan koji definiše samog sebe. Kao čokolada. Dan neke mnogo nedostojnije vrste od mrmota. Dan političke životinje? Danas ću kupiti Najlepše želje. Imam više od šest dinara, jer sada imam stalno zaposlenje: sada sam ja uslužni delatnik u Videoteci Za Odrasle. A možda sam oduvek i bio since for Schopenhauer these are ‘representations of representations’ – reality not only reflected through the limits of experience, but also through limits of conceptual identification. U Videoteci Za Odrasle imam dovoljno vemena za čitanje.

Svako jutro budim se u ovom smrdljivom gradu. Svako jutro je isto. Samo ja i moj smrdljivi Selbst. Jer to je još uvek ovo smrdljivo jutro koje se ponavlja. Sve dokne kupim Najlepše želje. Navlačim gaće i razmišljam o Peđi. Zašto me je ostavio? Zašto ga više nema? Mora da je zbog one pederčine?

Oh, to je tako pederski od njega.

a0b173ae402e03789578891afa4cea48

Danas ću kupiti Najlepše želje

Selotejp, i život bez smisla. Proveo sam noć sa… Kurac će ga znati. I gde je tu život, zapitao bi se poeta sa Sumatre, samo da se ikad probudio u ovom smrdljivom gradu. Koliko zapravo koštaju Najlepše želje?

Danas je taj dan. A može li taj dan početi ovim jutrom? Kasnim na jebeni posao. Tako tipično. Kasniti na jebeni posao u danu političke životinje. Nema veze, prekinuću nit, prestaću da smrdim: u povratku ću kupiti Najlepše želje. Kiosk! Jedan nasumični kiosk. Kupujem žvake i novine. Hej, kupujem novine. Tako tipično, kupovati novine u danu političke životinje. Molim vas, jedan Dnevnik.

Peđa bi mi se smejao. Peđa se uvek smejao zato što kupujem Dnevnik. Ali to je oduvek bio moj mali nestašluk. Kupujem novine i čitam ih. Dnevnik, to je tako nestašno. Izveštaji i tabele smrdljivih nižerazrednih liga. I pederi vole fudbal, pa šta? Ali Peđa ne voli fudbal. Peđa ima svoje male nestašluke. Sećam se. Voleo je da ode u Burger King, poruči, plati i – pobegne. Plati i pobegne. To je tako nestašno… Voleo je i da ukrade москвич svog tate. Ali nije znao da ga pokrene. Nije znao kako se koristi kvačilo. Ah, sedeli bismo tako parkirani u ukradenom москвичу. Šta ti je to kuplung, pitao bi.

Ne nedostaje mi. Uopšte.

Moskvich_L1

Voleo je da ukrade москвич svog tate. Ali nije znao da ga pokrene

Dolazim na posao. Još uvek je to ovaj dan. Videoteka Za Odrasle. Otvaram radnju. Socijalna konstrukcija. Vrata ovog lokala uvek su otvorena. Otvorena vrata. Smrdljive novine pišu o smrdljivim događajima. Žedan sam i piški mi se.

Svako jutro budim se u ovom smrdljivom gradu. Svako jutro je isto. Dnevnik i informisanje u društvenom interesu. Prag informativnosti. Bratislava informativnosti? Da, smrdljive novine pišu o smrdljivim događajima. Skandalozno razbojništvo, malodobni počinioci, moralisanje nad nejakima. Ovakva suva jebačina nikada ne bi dospela u Videoteku Za Odrasle, ova firma vodi računa o svom imenu. „Videoteka Za Odrasle“. Nemamo film u kojem dva osmogodišnja huligana pljačkaju starog Pronalazača. Nemamo film u kojem uštogljene Tatice sodomišu dva gologuza dečaka. Nemamo film o moralisanju nad nejakima.

A ja sam i dalje žedan i piški mi se. Selotejp, i život bez smisla. Odjednom, čujem neko krckanje. Tup udarac vraća me iz virtuelnog piškenja u racionalno magnovenje. To je levi kroše Miroslava Antića. Znam ko tako udara. Stari Pronalazač iz smrdljivih novina. Izumitelj univerzalne vozne karta ka jednom drugom smrdljivom gradu. U kojem me više ne očekuju… Iz novina progovara osoba kojoj ću kupiti Najlepše želje. Jer danas je taj dan!

Ako taj dan može početi ovim jutrom.

bl mika antic

To je levi kroše Miroslava Antića

Pronalazač kaže da nejač nije ništa kriva. Dobro si čuo, nije kriva. Deca su sve ovo od nekoga naučila. Kauzalnost… Da li je ovo čovek ili anđeo? Rđava stvar nije do gologuzih dečaka. Rđava stvar je do Tatice, kaže on. Do Tatice i svih onih tatica. Ponovo vidim tog bradatog deku u vrtu jednog fantastičnog zamka. Čujem krckanje uskršnjih jaja. Kokošijih i pokojeg poturenog morčijeg. Opipavam sasvim strukturisani ponos jednog banatskog sela i u njemu najjačeg guska na svetu. Guska koji u borbama koristi levi kroše Miroslava Antića. Naučio sam nešto od ovog čoveka. Ne mislim na ove smrdljive novine. Bilo je to mnogo ranije. Rđava stvar nije do gologuzih dečaka. Rđava stvar je do Tatice. Do Tatice i svih onih tatica.

Jeste, danas ću kupiti Najlepše želje. U danu kada je Emil Dirkem – sumatranskom magijom iz brade jednog starca? – dospeo u smrdljive novine. Jer to Pronalazač bojadiše Dirkema u Dnevniku. Kakav je to fazon? Kakva je to fora? Hej, Emil Dirkem u smrdljivim novinama, školska definicija socijalnih institucija. Pronalazač pravi pauzu. Uzima gutljaj vode. Osećam svežinu izmišljenog alpskog proplanka. Čujem Hajdi. Njen razdragani kikot. Čaša vode koja je uvek puna. Idealna je za pesimiste. A dobro dođe i onima koji su žedni. Školska definicija socijalnih institucija. Ustaljeni načini ponašanja i delanja unapred ustanovljeni u vladajućoj kolektivnoj svesti, koji na pojedinca deluju kao prinuda i prenose se putem socijalizacije. Da li je ovo čovek ili anđeo?

Još jednom nisam kupio Najlepše želje.

bl dan mrmota

Dan političke životinje

Novo jutro u smrdljivom gradu. To je i dalje ovo jutro. Ali danas je taj dan! Izdići ću se do bespolnosti. Prevazići ću moral. Nadjebaću političku životinju. Kupiću Najlepše želje. Možda čak i velike Najlepše želje. One od 250 grama. Više ne prave Najlepše želje od 300 grama. Ah, ta srednja škola. Ah, ta bofl sintetika. Svako jutro je isto u ovom smrdljivom gradu. I gde je tu život?

Ovde je život odličan! Čujem jedan glas u snu. Iako ovo nije san. Mada mogao bi i biti, jer piški mi se. Ovde je život odličan, kažem ti. Stvarno sam se lepo snašao. Samo još uvek nisam siguran da li je ovo Austrija ili Australija? By the way, jesu li popravili VHS plejer? Odjednom, budim se u ovom smrdljivom gradu. Svako jutro je isto. Biće tako sve dok ne kupim Najlepše želje. Da, ako te baš zanima, popravili su VHS plejer. Danas je taj dan. Danas ću pogledati Taticine gologuze dečake. Smrdljive novine u ovom danu ne donose izveštaje i tabele smrdljivih nižerazrednih liga. Samo smrdljive čitulje. Gomilu fotografija za lične karte. Na putu za Čistilište. Posmatraju me.

Sva ta lica sa fotografija. Poslednja kajanja i neuspeli pokušaji iskupljenja, skriveni u toj smešnoj bradi koja liči na Sumatru. Čujem krckanje uskršnjih jaja. Kokošijih i pokojeg poturenog morčijeg. Opipavam sasvim strukturisani ponos jednog banatskog sela i u njemu najjačeg guska na svetu. Guska koji u borbama koristi levi kroše Miroslava Antića… Anđeo je na putu za Čistilište, s fotografijom za ličnu kartu. Znam taj pogled; pogled koji ne pripada čoveku već nekoj mnogo plemenitijoj političkoj životinji. Ispod fotografije su neka slova, reči, iskupljenja i kajanja. Poslednji pozdrav za Pronalazača. Zauvek tvoj Tatica. I sve one tatice. Poslednje kajanje. I pokušaj iskupljenja. Poslednje moralisanje nad nejakima.

Ubacujem kasetu u VHS plejer. Počinju Taticini gologuzi dečaci.

Sutra ću kupiti Najlepše želje.

bl rasa popov 2

Sva ta lica sa fotografija

Advertisements

2 comments on “Taticini gologuzi dečaci

  1. vladimir
    Novembar 23, 2014

    Neka mu je vecna slava 😦 Pedja, borac i najjaci covek naseg vremena.

    Volim

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Information

This entry was posted on Novembar 23, 2014 by .

Navigacija

Twitter

Instagram

Celebrating the Indonesian Independence Day 🇮🇩
#merdeka 'Becak' driver has my backpack 🎎
#becak #rickshaw #keraton #solo #java #indonesia Another town, another football club, another struggle 
#persis #solo #pasoepati #football I met my childhood hero ☯
#brucelee Rawa Pening lake
#fishing #lake #salatiga #java #indonesia In front of our old garage. 
#flowers #doors #concrete #java #indonesia
%d bloggers like this: